Ilustracija: Švedska akademija naukaDanas slavimo inovacije, a da li je inovativnost zaista nova pojava? Ljudi su oduvek tragali za efikasnim ekonomskim rešenjima, proizvodili nove kulturne obrasce i planirali velike razvojne poduhvate. Ipak, tek u poslednja dva veka dogodilo se nešto što istorija do tada nije poznavala – stabilan i trajan ekonomski rast.
Zašto tek tada? Šta je pokrenulo konstantan ciklus inovacija koji traje i danas? Odgovore su ponudili ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju – Džoel Mokir, Filip Agion i Piter Hjuit.
Inovacije su potreban, ali ne i dovoljan uslov
Ekonomski istoričar Džoel Mokir uvezao je nauku, tehnologiju i specifičan društveni kontekst. Pokazao je da su i antičke civilizacije imale mnogobrojne korisne izume — ali ne i političke institucije koje bi podržale inovatore i pomogle širenje same inovacije u privredi. Znanja jeste bilo, ali bi tek nakratko zasijalo i brzo bilo zaboravljeno ili čak ugušeno, pre nego što bi dovelo do promena na lokalnom ili širem nivou.
Ovako je bilo sve do duboke promene svesti zvane prosvetiteljstvo. Inženjeri su naučili da sarađuju sa naučnicima, zanatlije sa univerzitetima, a preduzetnici da veruju u moć novih ideja. Znanje se više nije čuvalo kao privilegija već je postalo javno dobro. Tako je nastao dijalog između uma i ruku, između laboratorije i radionice — dijalog koji je stvorio moderni svet. Upravo ta nova kultura saradnje omogućila je Evropi, a naročito Britaniji, da pređe iz epohe povremenih otkrića u eru neprekidnih inovacija.
Proučavajući iznenadnu pojavu održivog rasta, Mokir je ukazao na preduslove kojih nije bilo istovremeno pre industrijske revolucije, ali jeste nakon nje.
Nauka je u ovom periodu prestala da bude zatvorena disciplina i postala je aktivan pokretač praktičnih rešenja. Tada se uspostavlja ono što će postati temelj modernog napretka — trajna veza između teorijskog znanja i tehnološke primene. Ovi Mokirovi uvidi (kultura saradnje) snažno se naslanjaju na ideju inkluzivnih institucija – političkih i ekonomskih – koje su isticali prošlogodišnji nobelovci, ekonomisti Daron Asemoglu i Džejson Robinson.
Naravno, taj proces nije bio bez otpora. Svaka revolucija ima protivnike. Nove tehnologije rušile su stare monopole, potresale feudalne privilegije i menjale društvene hijerarhije. Mokir ističe da je spremnost određenih društava da prihvate promenu bila presudna razlika između ekonomskog uspeha i stagnacije. Otvorenost prema novim proizvodnim obrascima, tolerantna intelektualna klima, široka upotreba i veće poštovanje rada — to su bile nevidljive osnove industrijske revolucijе.
Mokir industrijsku revoluciju naziva „majkom svih kreativnih destrukcija“: časom kada znanje postaje dovoljno moćno da stvara tehnologije koje ruše staro i grade novo – neprekidno i nepredvidivo.
Za Mokira, ključ inovativnosti je u spoju nauke i prakse, zbog kog znanje više nije statično već kumulativno — svaka generacija gradi na dostignućima prethodne. Tako nastaje samoodrživ sistem inovacija: nauka daje nove ideje, industrija ih pretvara u proizvode, a društvo ih usvaja i stvara tražnju za novim znanjem. To je, prema autoru, pravi ekonomski motor modernog sveta.
Povratak „kreativnoj destrukciji“
Dok je Mokir istraživao zašto je rast postao trajan tek od osamnaestog veka, Filip Agion i Piter Hjuit okrenuli su se modernim tokovima. Njihovo pitanje bilo je drugačije: ako su inovacije po prirodi disruptivne, ako jedni dobijaju samo zato što drugi gube, kako to da privrede razvijenih zemalja i dalje rastu tako stabilno? Odgovor su pronašli u „kreativnoj destrukciji“, konceptu koji je proslavio ekonomista Jozef Šumpeter (1883–1950).
Kreativna destrukcija je inherentna odlika kapitalističkog sistema kojom nove ideje, tehnologije i preduzetničke inicijative ne samo da stvaraju nove vrednosti, već istovremeno razaraju postojeće strukture, koje su do tada dominirale tržištem.
To je ono što pokreće ekonomski ciklus — svaka inovacija nosi u sebi potencijal da zameni staru tehnologiju, da promeni obrasce potrošnje i preoblikuje čitave industrije. U neprekidnom sudaru starog i novog, gubitaka i dobitaka, kapitalizam nalazi svoju snagu: destrukcija nije prepreka razvoju, već njegov uslov. Upravo kroz taj proces stalnog rušenja i obnavljanja kapitalističke privrede uspevaju da održe rast, uprkos nejednakim ishodima svojstvenim inovacijama.
U svetu koji opisuju Agion i Hjuit, inovator ne stvara u praznini. Svaka nova tehnologija zamenjuje staru, svaka nova ideja potiskuje prethodnu. Preduzetnik koji uvodi novinu zapravo „krade“ deo tržišta od onih koji su vladali pre njega. Ali upravo ta neprestana borba — taj ciklus propadanja i stvaranja — održava rast živim. To je paradoks modernog kapitalizma: stabilnost nastaje iz nestabilnosti.
Njihov model iz 1992. godine povezao je mikroekonomiju, gde firme odlučuju o inovacijama i konkurentnosti, sa makroekonomijom, koja posmatra rast čitavih privreda. Time su pokazali da prividni haos tržišta ima unutrašnju logiku i da kreativna destrukcija nije pretnja, već pokretač napretka.
Zajednički imenitelj radova Mokira, Agiona i Hjuita jeste vera u moć inovacija. Još je Robert Solou (1924–2023), pionir teorije ekonomskog rasta, pokazao da kapital i rad objašnjavaju samo deo ekonomskog rasta — ostatak dolazi iz tehnološkog napretka.
No, Solouov model je tehnološki napredak tretirao kao nešto spoljašnje, gotovo slučajno. Tek s pojavom teorija endogenog rasta, među čijim predstavnicima su Agion i Hjuit, tehnološke promene su postale „unutrašnji“ deo ekonomskog sistema — rezultat ljudskog stvaralaštva, konkurencije i usmerene ekonomske politike.
Ideje imaju posebnu prirodu. Nisu potrošne već beskrajno deljive; što se više koriste, to su vrednije.
Ali ni on nije potpuno objasnio kako se taj proces pretvara u samoodrživi rast. Upravo je u tome doprinos ovogodišnjih laureata: ukazali su na to kako nauka i tržište, teorija i praksa, konkurencija i znanje mogu stvoriti mehanizam neprekidnog stvaranja bogatstva.
Ipak, nameće se pitanje — može li taj mehanizam biti održiv na dugi rok? Svet već pokazuje znake ekonomske stagnacije: rast produktivnosti usporava, korporacije monopolišu tržišta, a globalne nejednakosti rastu.
Neki ekonomisti tvrde da su najveće inovacije već iza nas; drugi upozoravaju na rizike digitalizacije, automatizacije i gubitka radnih mesta. Tu su i ekološki izazovi — može li planeta izdržati još jedan vek rasta?
U vremenu kada se sve više govori o „održivosti“, postaje jasno da održiv rast nije isto što i konstanti rast. Bez društvene odgovornosti, tehnološki napredak lako može prerasti u „destruktivno stvaranje“ — u napredak koji više razara nego što gradi.
Mokir, međutim, ostaje optimista. U svojoj knjizi „Atinini darovi“, koju je na našem jeziku 2007. objavilo IP Clio, navodi da upravo krize pokreću novu rundu inovacija. Kada se društvo suoči s granicama, nauka nalazi nove puteve. Inovacija, po njemu, nije samo ekonomski proces, već moralni čin — dokaz ljudske sposobnosti da uči, prilagođava se i nadmaši sopstvene granice. Njegova vizija tehnološkog razvoja podseća da su prepreke često izvor budućeg napretka, i da su društva koja neguju radoznalost i toleranciju uvek bila ona koja su predvodila promene.
Dok veštačka inteligencija postaje važan praktični alat, postavlja se i pitanje budućnosti manuelnog rada. Ako verujemo Mokiru, veštačka bi inteligencija mogla da ubrza povratnu spregu između znanja i primene — da širi informacije, smanjuje troškove istraživanja i stvara prostor za nova otkrića i tržišta.
A ako sledimo Agiona i Hjuita, videćemo da je ključ njene efektivne upotrebe u ravnoteži individualnih inovacija i preduzetništva sa delovanjem tradicionalnih grana industrije, gde novi ekonomski oblici neće biti niti potpuno prepušteni stihiji tržišta, niti preterano regulisani.
Jer ako nas istorija nečemu uči, onda je to da je stagnacija prirodno stanje čovečanstva. Napredak je izuzetak — krhko postignuće koje treba stalno obnavljati. Dok god društva ostaju otvorena, radoznala i spremna da prihvate promene, ciklus kreativne destrukcije nastaviće da nas nosi napred. Ali ako strah od gubitka prevagne nad željom za stvaranjem, ako ideje postanu vlasništvo malobrojnih, rizikujemo da se točak zaustavi.
Poruke ovogodišnjih laureata jednostavne, ali duboke: razvoj ne dolazi sam od sebe, i ne traje zauvek. On je rezultat neprekidne borbe između znanja i neznanja, promena i otpora. Zato pravo pitanje nije da li ćemo napredovati, već imamo li hrabrosti da nastavimo da se menjamo.
Autor je ekonomista iz Centra za istraživanje nejednakosti
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
