Državni kapitalizam sa elementima oligarhije: Teško je popraviti institucije, jer time elita gubi

Petrović koji je postao dopisni član SANU 2018, a redovni u novembru prošle godine, u Akademiji je održao pristupnu besedu „Uloga institucija u privrednom razvoju Srbije“.

Ova tema je izuzetno aktuelna, s obzirom na to da je uticaj institucija na razvoj predmet istraživanja aktuelnih Nobelovaca, Ačemoglua, Džonsona i Robinsona, ali i zbog aktuelnog trenutka u kom se Srbija trenutno nalazi budući da su ključni zahtevi studentskih protesta i blokada univerziteta upravo postojanje zdravih i jakih institucija.

Petrović u svom izlaganju, pozivajući se na naučne radove i sopstvena ekonometrijska istraživanja argumentuje da je Srbija bliska državnom sistemu sa elementima oligarhijskog.

„Sistem sa slabim institucijama, ili kako bi Ačemoglu, rekao, ekstraktivnim institucijama, drži društvo na niskom nivou dohotka, jer bi elita gubila ekonomski i politički ako bi dozvolila da dođe do unapređenja ovih institucija“, smatra Petrović.

Da je zapravo država glavni igrač u ekonomiji Petrović dokazuje tvrdnjom da je dve trećine investicija u zemlji zapravo državno ili su strane investicije, koje privlači država.

S druge strane, domaća preduzeća investiraju 3,5 milijarde evra godišnje, tek nešto malo više od domaćinstava koj ulažu u kupovinu i renoviranje kuća i stanova.

Sputanost domaćeg privatnog sektora potvrđuje i to što je u Srbiji tek 30 preduzeća na 1.000 stanovnika u poređenju sa 79 u zemljama CIE (Centralne i Istočne Evrope) ili 72 u EU.

Takođe, broj novoosnovanih preduzeća u Srbiji je čak 3,3 puta manji od proseka CIE.

Državni model kakav je, prema mišljenju Petrovića, zastupljen u Srbiji, daje neke rezultate. Srbija je u periodu od 2018. do 2024. ostvarila godišnji rast od 3,8 odsto koji je solidan, mada je reper za Srbiju godišnji rast u rasponu četiri do pet odsto.

Međutim, taj privredni rast on ocenjuje kao deformisan.

Naime, privredni rast Srbije pokreću svega tri sektora koja čine 16 odsto privrede. Ova tri sektora ostvaruju u ovom periodu godišnji rast od čak 9,6 odsto.

Ostaliih 84 odsto privrede raste po godišnjoj stopi od svega 2,7 odsto što je rezultat uspavanog privatnog sektora.

Ova tri sektora su građevinarstvo, rudarstvo i IKT (informaciono komunikacione delatnosti).

Rudarstvo je zapravo zasnovano na eksploataciji bakra i zlata od strane kineskog Ziđina. Rudarstvo beleži rast od 9,2 odsto godišnje, na krilima državnog Ziđina, ističe Petrović, kome je država prodala 63 odsto državnog preduzeća RTB Bor. Zatim je on došao i do nalazišta Čukaru Peki.

„Od 2017. do 2024. godine proizvodnja bakra i zlata je povećana 4,7 puta, a Srbija od toga ima male koristi, nešto poreza i plate“, napominje on dodajući da bi koristi od stranih investicija trebalo da se šire na celu privredu, da se razvijaju prateći, tehnološki sektori, ali širenja tehnološkog progresa nema.

„S druge strane, država de fakto toleriše nepoštovanje ekoloških i drugih obaveza investitora“, ocenjuje on.

Građevinarstvo u ovom periodu beleži godišnji rast od devet odsto, vođen pre svega rastom državnih investicija.

Ovde se, ocenjuje Petrović, radi o tradicionalnom sektoru sa malom dodatom vrednošću i u kom nema širenja novih tehnologija i znanja.
Osim toga on se razvija u tesnoj povezanosti sa državom, odnosno partijom, gde se gotovo svi veliki projekti realizuju po posebnim, ne tržišnim, procedurama.
Dalje, i to što se gradi, gradi se neefikasno, skupo i sa mogućom korupcijom, a izdvaja se desetak firmi koje izvode najveći deo radova, a koje su u rukama „drugara“.

Na kraju, ništa od ovog ne važi za IKT sektor koji beleži godišnji rast od 10,8 odsto, po čemu je Srbija među liderima CIE.
Međutim, Petrović ocenjuje da je IT sektor više „ostrvo“ unutar domaće privrede nego pokretač inovacija.

U našem IT sektoru dominiraju strane kompanija sa tri četvrtine prihoda i zapošljavanja i rade za svoje centrale.
Sektor karakteriše puno malih domaćih firmi koje ne uspevaju da „polete“, već se prodaju strancima čim „udare u zid“.

Petrović ističe odsustvo kreativne destrukcije, gde nema izdvajanja i snažnog rasta efikasnih preduzeća, pa tako ni ne nastaju međunarodno značajne firme, tzv. „jednorozi“.

On ističe i da je indikacija sputanosti IT sektora to što su se zaposleni u njemu mahom pridružili tekućim protestima za bolje institucije.

Kao posledica ovog državnog ekonomskog modela rast BDP-a pokreće rast investicija, a ne produktivnosti. Tako je u Srbiji dvostruko veći doprinos kapitala nego tehničkog progresa, dok je u zemljama CIE doprinos tehnički progres glavni motor rasta.

Petrović jedan od uzroka vidi u slabljenju demokratije i državnom kapitalizmu sa jednom partijom, tzv. političkom kapitalizmu.

Dok demokratija, prema Ačemogluu povećava ekonomski prosperitet, u Srbiji je od 2012. na vlasti defakto jedna partija, a od 2015. vrednost indeksa sloboda sistematski pada. Zabeležili smo najveći pad u Evropi, a sedmi na svetu, navodi Petrović.

Na kraju Petrović i ekonometrijski dokazuje da dobre institucije podstiču privredni rast, kao i da loše institucije koče privredni rast. A takođe ukazuje da se institucije teško menjaju na bolje, jer time elita gubi.