Pre neki dan obeležen je dan dostojanstvenog rada. I šta da čovek kaže, osim da poželi da ga ima bar jednom godišnje. Bar jedan dan godišnje da se radi dostojanstveno i da imamo dostojanstvene radnike, dostojanstvene uslove rada, dostojanstveno okruženje… Ali, takve želje spadaju u red modernih bajki u koje samo naivni radnici, i isti takvi sindikalci, mogu da poveruju. O kakvom dostojanstvu rada mogu da pomišljaju oni koji rade „na crno“, oni koji su nezaposleni, oni kojima otpuštanje visi nad glavom? Ovim velikim grupama grupama radnika (procenjujem da ih ima oko dva miliona) bliski su oni koji rade, a odavno nisu dobili platu, oni koji neredovno primaju zarade, oni kojima gazde ne uplaćuju zdravstveno i socijalno, oni koji primaju platu od koje oni i njihove porodice jedva preživljavaju…
Tu su i penzioneri koji od svojih penziija mogu samo da životare… Nismo za džabe po indeksu bede na osmom mestu na listi 108 zemalja (doduše napredujemo, prošle godine smo bili na šestom mestu). U tom kontekstu posmatrano pitam se, da li je dostojanstveni rad cilj vredan borbe? Nesporno, jeste! Da li se treba boriti za ostvarivanje dostojanstvenog rada. Treba. Ali… Koje su i kakve prepreke na putu ostvarivanja koncepta dostojanstvenog rada? Ko su akteri te borbe? Da li kapitalisti i pomišljaju da u svojim kompanijama omoguće dostojanstevni rad? Da li je uopšte moguć dostojanstveni rad u kapitalizmu? Da li je u vreme ovolike gladi za radom (u nas i u svetu) smisleno izlaziti sa zahtevima vezanim za dostojanstveni rad. Jeste smisleno! Dostojanstveni rad je ključni deo ljudskog integriteta. Dostojanstveni rad je rad koji omogućava pristojni život. Obično se ističu četiri elementa dostojanstvenog rada: posao/zapošljavanje, radno-socijalna prava, socijalna zaštita i socijalni dijalog. Dostojanstveni rad, socijalni dijalog, socijalno partnerstvo, društveni dogovor radnika i kapitalista… svi ti fenomeni spadaju u red socijalnih snova. Sve su to socijalne utopije i to u vremenu kada su na delu distopije (najcrnje negativne utopije).
Da li se za koncept dostojanstvenog rada mogu boriti oni koji su olako odbacili ideju samoupravljanja. I ne samo odbacili, već je toliko unizili da ovde ne prolaze ni ideje radničke participacije koje su prihvaćene u zapadnoevropskim kapitalisitčkim zemljama. „Prošlo je vreme samoupravljanja, vreme je da se radi“, reče pre neki dan direktor Zastava oružja Milojko Brzaković. Dostojanstveni rad je moguć samo u ostvarenom sistemu radničke samouprave, sviđalo se to nekome, ili ne. Da li su vlasnicima kapitala potrebni dostojanstveni radnici, koji rade dostojanstveno, u dostojanstevnim uslovima i za dostojanstvenu nadoknadu? Ni u snu, kaže moj prijatelj mali, sasvim mali, kapitalista. A i zašto bi bilo drukčije kad milion ljudi u Srbiji nema nikakav plaćeni rad, a isto toliko je i onih koji rade na nesigurnim randim mestima, ili rade a ne dobijaju ili ne znaju kada će dobiti nadoknadu za svoj rad. O kojem dostojanstvu i kojem radu onda govorimo? Pitam mog prijatelja, sindikalnog rukovodioca „na srednjem nivou“, da li veruje u mogućnosti dostojanstvenog rada i dostojanstvenih radnika. „Valjda ne misliš da sam toliko naivan“, odgovara mi i dodaje: „Ali, mi mora da znamo šta hoćemo, mora da imamo cilj. Dostojanstveni rad je i cilj i merilo našeg rada“. No, bilo kako bilo, činjenice su neumoljive. „U svijetu se sve više tvrtke i poslodavci prema ljudskom radu odnose i ponašaju kao prema robi, iako rad nije roba. Baš kao što ni radnici nisu roba iako se ti isti koji rad vrednuju robom i prema radnicima sve više ponašaju kao prema robi, kao prema potrošnim stvarima“, piše na sajtu Nezavisnih hrvatskih sindikata. Međunarodna konfederacija sindikata (ITUC) u obeležavanju 7. oktobra dana dostojanstvenog rada, ove godine je u fokus stavila na zaustavljanje korporativne pohlepe (Stop pohlepi kapitala), eliminisanje prekarnog rada, formalizovanje sive ekonomije, na preživljavanje sa minimalcem.
S obzirom da je ove godine akcentiran problem prekarnog rada, valja podsetiti da je pre nekoliko godina, na Trećem kongresu radnika građevinarstva i IGM Srbije, doneta Rezolucija o dostojanstvenom i sigurnom radu u kojoj se na samom početku kaže: „Kongres ukazuje da je u Srbiji sve više građevinskih radnika sa nesigurnim poslom i neizvesnom budućnošću. Nedostatak posla, niske zarade, socijalna nesigurnost, sve veći rizici po zdravlje i bezbednost na poslu, strah od gubitka posla, strah od pristupanja sindikatu, svakodnevne su pojave u Srbiji“. No, sve ovo se može videti i iz drugog ugla. Na sajtu Industrijskog sindikata povodom Dana dostojanstvenog rada kaže se: „…srpski radnici više i ne prepoznaju šta je siguran i dostojanstven posao, a šta robovski i ponižavajući posao“. Uostalom, da sindikati Srbije prepoznaju dostojanstveni rada i da su svesni krajnjeg dometa epidemije prekarizacije rada (USS „Sloga“), na ulicama naših gradova 7. oktobra bi videli sve sindikate zajedno. I dostojanstveno.
Lekarka Mira Stanojčić, specijalista za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju (Opšta bolnica u Gornjem Milanovcu), na najbolji način je doprinela obeležavanju ideje dostojanstvenog rada, odnosno dostojanstva radnika. Ona je reagovala na pravno nasilja prema ženama: one će biti oterane u penziju kad napune 60 godina i šest meseci starosti, za razliku od muškaraca koji mogu da rade do polovine 66 godine. Pošto je očigledno da se takva diskriminacija čini, kako lekarka reče, samo zbog polnog organa, Mira Stanojčić će se prekvalifikovati, odnosno promeniti pol i raditi još pet godina, kao i svi muškarci koji dočekaju te godine.
Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma www.sindikalizam.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
