Forbs Srbija: Ruski Lukoil najavio prodaju imovine u inostranstvu, ranije u Srbiji planirao širenje

Lukoil u Srbiji posluje 22 godine, zapošljava, prema finansijskim podacima, 140 ljudi, ima registrovanih 26 ogranaka, uglavnom benzinske stanice, pored delatnosti restorana i pokretnih ugostiteljskih objekata.

I pored činjenice da se u ovom izveštaju pominju složeni uslovi poslovanja, najpre, zbog sankcija Naftnoj industriji Srbije (NIS), prodaja se do prošle nedelje nije pominjala, ali jeste raskid poslovne saradnje sa tom kompanijom. U Lukoilu Srbija tvrde da „u potpunosti supstituišu nedostajeće količine derivata“ u Srbiji.

Prema finansijskom izveštaju iz 2024. godine, Lukoil Srbija ostvario je u prošloj godini i rast prihoda i rast dobiti. Ukupni prihodi porasli su sa 46,8 milijardi dinara na 56 milijardi. Dobit je sa 915 miliona dinara povećana na 1,27 milijardi za godinu dana.

Vlasnik 100 udela Lukoil Srbija je Lukoil International GmbH, registrovan u Austriji.

Lukoil je na tržište Srbije došao 2003. i to kupovinom nekadašnjeg Beopetrola. Ugovor o privatizaciji je potpisan u septembru te godine i vredeo je 210 miliona evra.

„Za kupovinu 79,5 odsto društvenog kapitala Beopetrola Lukoil je u budžet uplatio 117 miliona evra, a narednih pet godina investiraće u ovo preduzeće 85 miliona evra, dok će za socijalni program izdvojiti osam miliona evra“, objavili su tada u Agenciji.

Privatizaciju su tadašnje vlasti ocenile kao izuzetno uspešnu, a prodaja Lukoila vezivala se za tadašnjeg direktra Centra za tendere Agencije za privatizaciju, a sadašnjeg ministra finansija – Sinišu Malog.

Nekoliko godina kasnije, Savet za borbu protiv korupcije proglasio je ovu prodaju spornom. Prema njihovim navodima država je prodajom Beopetrola oštećena za najmanje 100 miliona evra. Prodaju su, pritom, osporili i zaposleni i bivši zaposleni ove nekadašnje državne naftne kompanije.

Dve godine nakon privatizacije, usledila je i tužba hrvatske kompanije INA koja je smatrala da Beopetrol pripada njoj i da je ugovor o privatizaciji zbog toga ništav. Zbog pravnih problema, spor je počeo tek pet godina kasnije.

INA je pred Privrednim sudom u Beogradu tužila Agenciju za privatizaciju, Akcijski fond i kompaniju Lukoil tražeći da ospori ugovor o prodaji. Tvrdila je da joj je imovina Beopetrola oduzeta na nelegalan način, nakon raspada zajedničke države. Vrednost procesa bila je oko 200 miliona evra.

Lukoil je nekoliko godina kasnije dobio spor pred Višim sudom, ali se od predstavnika hrvatske kompanije moglo čuti kako će uložiti žalbu Vrhovnom sudu, jer je to preduslov da bi spor protiv Srbije mogli u konačnici voditi i pred Evropskim sudom u Strazburu.

INA je, inače, još pre privatizacije Beopetrola tražila pred Trgovinskim sudom da joj se vrati imovina u Srbiji. Reč je o 180 pumpi i 12 skladišta, kao i da joj se nadoknadi šteta od 92 miliona dolara na ime izgubljene dobiti zbog nemogućnosti da koristi svoju imovinu.

Istorija ovog spora počinje zapravo 1990. kada je od dela imovine tadašnjeg preduzeća INA trgovina, na teritoriji Srbije nastalo novo preduzeće INA Beograd, kasnije preimenovano u Beopetrol. Drugim rečima, zaposleni u Srbiji, njih oko 1.500, odlučili su referendumom, krajem 1990, da se odvoje od matične kompanije i osnuju novo preduzeće.

Argument Srbije bio je da su pumpe kompanije INA bile društvena svojina, odnosno da ova firma nije bila njihov vlasnik. Uz to, tvrdili su da je proces pravno čist, jer su poštovani važeći propisi u to vreme. Naime, zakonski propisi su tada dozvoljavali da se deo preduzeća koji je zaokružena poslovna celina može „odvojiti“.

„Prvo, u to vreme INA Beograd bila je zaokružena poslovna celina odnosno mogla je samostalno da radi. Drugo, sačinjen je deobni bilans, i na kraju, radnici su se izjasnili da žele osamostaljenje“, tvrdili su advokati Beograda u ovom sporu.

Sa druge strane, u hrvatskoj kompaniji tvrdili su da je INA trgovina bila jedinstveno preduzeće i da njene poslovne jedinice u nekadašnjoj SFRJ, pa ni na teritoriji Srbije, nisu imale svojstvo pravnog lica.

Zbog ovog spora, INA je jedno vreme nudila i kompromisno rešenje. Ono se ogledalo u formiranju zajedničkog preduzeća sa sedištem u Beogradu u koje bi ušla njihova imovina u Srbiji i pumpe srpskih naftnih kompanija u Hrvatskoj, a koje je INA koristila. Ova ideja je propala privatizacijom Beopetrola, odnosno prodajom Lukoilu.

Pojašnjenja radi, tužba koju je INA podnela 2001. odnosila se upravo na osporavanje izdavajanja Beopetrola od matične firme, dok se potonjom tužbom želeo osporiti ugovor o privatizaciji ove nekadašnje društvene firme.