Leoni u Malošištu nakon zatvaranja: Foto Z.Miladinović/DanasNe možete da slikate u blizini fabrike, kaže nam radnica na portirnici fabrike Leoni u Malošištu.
„Ne možete ni da uđete“ (u inače prazno fabričko dvorište), dodaje.
Traži nam legitimaciju i u svesku beleži podatke.
Na našu, već pohabanu konstataciju u ovakvim slučajevima- da je prostor u blizini fabrike javna površina- ne odgovara.
Pošto joj se na telefonski poziv niko iz fabričkog kruga nije odazvao, niti došao na portirnicu, pitamo ko je od radnika unutra i dobijamo, takođe rutiniran, odgovor da „nije ovlašćena da daje informacije“.
I sve bi ovo moglo da izgleda kao kliše pri ulasku u neku fabriku, posebno onu koju su otvorili strani investitori, da Leoni u Malošištu nije zvanično zatvoren.
U petak 12. decembra proizvodnja u toj fabrici zvanično je prekinuta, a deljenje otkaza za svih 1900 radnika, izuzimajući one koji su prešli u Leonijeve fabrike u Nišu i Prokuplju- završeno je.
Bio je to i dan kada je u Nišu i okolini boravio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je u okviru posete „svečano otvorio“ dve fabrike i obećao nova zapošljavanja.
Jedan od radnika u Leoniju, koji je godinama radio u Malošištu, a sada je, kaže, imao sreće da bude u grupi onih za koje se našao posao u fabrikama u Nišu ili Prokuplju, kaže da je ovakva situacija tužna, a za otpuštene radnike „katastrofa“.
„Svi smo bili krajnje uznemireni, naročito mesec dana pred otkaze, kada smo za njih prvi put čuli a nismo znali šta će se sve dešavati. Odjednom- kraj. A ovde su radile čitave porodice, po četvoro njih iz kuće. Znam ženu, kojoj su u Malošištu radili i muž, majka i sestra. Veoma je teško i za one u kreditima, iako im otpremina donekle pomaže oko vraćanja. Ima i samohranih roditelja…“, kaže on, želeći da ostane anoniman, jer „još uvek radi“.
Dodaje da se većina otpuštenih radnika još nije zaposlila i da „troši otpreminu“.
„Svi su mahom kući i traže novi posao. Retki su oni koji su ga našli, kao što je moj kolega koji je konkurisao u ’Filipu Morisu‘ i primljen je“, kaže.
Dodaje da je radnicima koji su prešli u Niš ili Prokuplje, takođe, izuzetno teško, jer ih tretiraju kao početnike, a nameću im obaveze kao profesionalcima.
Postavljeni su na veoma zahtevne proizvodne linije, gde, kaže, nemaju sekund odmora, i ne stignu da popiju ni vodu, a novi šefovi su „nadmeni“.
„Radimo kao roboti, a oni mogu da nam kažu ili urade šta im padne na pamet, kao da je fabrika njihova. Kad završim smenu, nemam snage da uđem u autobus (koji prevozi radnike, prim, aut.), potrebna su dvojica da me unesu. Ali primoran si da ćutiš i radiš, ostaćeš bez posla“, kaže.
Prema njegovim rečima, zaposleni se nisu izjašnjavali da li žele da rade u Nišu ili Prokuplju, već su ih za premeštaj izabrali iz poslovodstva, u konsultaciji sa šefovima.
Naš sagovornik kaže da se i oni koji su „preživeli“ otpuštanje sada boje da će ostati bez posla.
„Čekamo. Kažu da će, recimo, i fabrika u Nišu da se zatvori posle Nove godine. Neko kaže da otkazi slede u martu, a neki da će biti u septembru. Kraj je, samo na odloženo“, kaže.
Podseća da je u niškom Leoniju izvesnom broju radnika pre više od mesec dana već sporazumno prestao radni odnos, što im je bilo ponuđeno kao mogućnost.
Oni koji su odlučili da dobrovoljno odu dobili su otpremninu od 300.000 dinara ukoliko su imali do sedam godina radnog staža u fabrici, a 400.000 ako su radili duže od toga.
Daniel Paunovic, predsednik Udruženih sindikata Sloga u Leoniju, koji inače radi u fabrici u Prokuplju, deli bojazan da će se otpuštanje radnika nastaviti, osim „ako se ne desi neko čudo“.
„Strahujemo da će ovaj trend da se nastavi, a nastaviće se. Postoji verovatnoća da kompletna auto industrija ode iz Srbije. Auto industrija u celoj Evropi je u krizi, a mi smo za Nemce postali veoma skupi. Kurs evra je nerealno visok, i to im ne odgovara. Prema informacijama koje imamo, prosečne bruto plate u njihovim pogonima u Maroku, Tunisu, Egiptu ili Alžiru iznose 280 do 350 evra bruto, dok je ovde bruto prosečna zarada radnika u proizvodnji oko 100.000 dinara, a neto nešto više od 70.000“, kaže Paunović.
Prema njegovim saznanjima, radnici u Malošištu nisu dramatično reagovali na otkaze.
Na početku su bili uznemireni, kaže, ali je to prestalo kada su saznali za prilično povoljne otpremine u vrednosti 50 odsto od bruto iznosa prosečne mesečne zarade u poslednja tri meseca za svaku punu godinu radnog staža u kompaniji, što je za 50 odsto više od zakonom propisane minimalne otpremnine.
„Uprava Leonija je na početku htela da se radnicima po godini radnog staža ostvarenog u kompaniji isplati 0,3 odsto na prosečne neto zarade u poslednja tri meseca, ali su prihvatili naše sugestije da se isplata uveća, tako da su dobili od 42.000 do 50.000 po godini staža“, objašnjava.
Kaže da je interesovanje radnika za isplatu otpremnina bilo daleko veće od „želje“ da nastave rad u Nišu ili Prokuplju.
On je, kaže, „prebacio“ oko 40 radnika u te fabrike.
U Malošištu su sada ostali još samo mehaničari za demontažu linija, koje će „verovatno završiti u pogonima Leonija na severu Afrike“, a možda i neko iz Službe ljudskih resursa, dodaje.
Njih danas ne možemo da vidimo, ali su tu prevoznici iz Kraljeva i Severne Makedonije, koji, kažu, čekaju da demontirane mašine „voze za Italiju“.
Ispratiće ih napušteni psi koji još nisu napustili opustelu fabričku zgradu.
Razlozi
Leoni Grupa u Srbiji je saopštila da je obustavila proizvodnju u Malošištu „zbog nedostatka dugoročne, strateški i finansijski održive perspektive“.
U saopštenju je navedeno da fabrika u Malošištu radi sa značajnim gubitkom, a da situaciju dodatno otežava kriza evropske automobilske industrije, što negativno utiče na ukupan finansijski rezultat Leoni Grupe.
„Ipak, Leoni Grupa nije olako donela odluku o zatvaranju lokacije. Kompanija i zaposleni su preduzeli razne inicijative da stabilizuju učinak, kao što su poboljšanje efikasnosti i određivanje pravog kapaciteta fabrike. Nažalost, ovi napori nisu urodili plodom i u perspektivi se ne vide mogućnosti za održivi nastavak proizvodnje. Konkurentnost fabrike u Malošištu je suviše niska da bi mogla da privuče nove projekte“, navela je kompanija.
Od Dinkića do danas
Fabrika Leonija u Malošištu, u opštini Doljevac, na nešto više od deset kilometara od Niša, počela je da se gradi 2013. godine, a otvorena je 2014.
Proizvodila je automobilske elektro-instalacije, a pre svega, kako je najavljeno, kablove za brendove „Land Rover“ i „Jaguar“.
Polaganju kamena temeljca za pogon te nemačke kompanije u Malošištu su, osim direktora Leonija Jorg Pehnaca, prisustvovali i funkcioneri koji su nestali iz javnog života- tadašnji predsednik Skupštine Srbije Nebojša Stefanović i ministar finansija Mlađan Dinkić.
Kako je saopšteno, ova investicija je vredna oko 21 milion evra.
Država Srbija je obezbedila subvencije od 7.000 evra po svakom novom radnom mestu, a opština Doljevac zemljište bez naknade.
Leoni je, inače, prvu fabriku u Srbiji otvorio u Prokuplju (2009. godine), a zatim u Malošištu, Nišu (2017) i Kraljevu (2018).
Prema pisanju medija, Vlada Srbije je za različite subvencije ovoj kompaniji do sada dala 31 milion evra.
Kompanija Leoni je u julu ove godine saopštila da je njen novi većinski vlasnik kineski Luxshare, a preostalih 49,9 odsto, po pisanju medija, i dalje je u vlasništvu austrijskog biznismena Stefana Pierera.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
