Da li je potpisan sporazum i hoće li Srbiju „preplaviti“ radnici iz Gane i drugih zemalja?

Nakon posete ministra spoljnih poslova Srbije Marka Đurića Gani i izjava koje su date, počela je priča o dolasku 100.000 radnika iz Gane u Srbiju.

Društvene mreže su se usijale, a pored straha za poslove, pojedinci su iskoristili priliku za širenje ksenofobičnih ideja.

Međutim, celu situaciju je Ministarstvo odmah demantovalo i pojasnilo.

Generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Dušan Kozarev naveo je da nije tajna da Srbija uvozi radnike.

Međutim, cifra od 100.000 radnih dozvola u ovom momentu je svojevrsan limit za ukupan broj radnih dozvola za strance na godišnjem nivou, pojasnio je on.

Dodao je i da se to najvećim delom odnosi na sezonske radnike, a da bi Gana želela da bude deo toga.

I sam Đurić u izjavi za agenciju Tanjug pojasnio je situaciju.

„Što se tiče pitanja saradnje u oblasti rada, Srbija na korist naše poljoprivrede i ekonomije u širem smislu već godinama i decenijama ostvaruje odličnu i aktivnu i dvosmernu saradnju sa nizom zemalja u okruženju, a i šire, najviše kada je reč o sezonskim radnicima. Prošle godine Srbija je ukupno izdala blizu 80.000 viza iz celog sveta za takve radnike, iz godine u godinu sve više kako se ekonomski razvijamo i rastemo“, rekao je on.

Đurić je naglasio i da Srbija memorandume o saradnji u oblasti rada decenijama i godinama ima sa zemljama širom sveta, a da je Gana među prijateljskim zemljama sa kojom nema memorandum kao sa drugim zemljama u Africi, Aziji i našem susedstvu.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko za Danas objašnjava da statistika zaposlenosti ove godine, po prvi put posle jako dugo, nije porasla.

„Ona stoji na oko 2.360.000, ako je i porasla to je za možda pet ili šest hiljada, a navikli smo da raste 30 ili 40 hiljada. Činjenica je da dolazimo do nekog platoa, nema više tolike ‘gladi’ za radnicima“, objašnjava on.

Prošle godine je, kako navodi, od broja izdatih dozvola, skoro polovina otišla Rusima.

„Te dozvole nisu dozvole koje su tražile naše firme. Oni ovde osnuju firmu i dobiju dozvolu za boravak i rad“, pojašnjava Arandarenko.

Procenat onih koji rade kod nas je maksimalno od 1,5 do dva odsto, kaže on.

„Ako imamo 2.360.000 zaposlenih, bez poljoprivrednika, od toga su možda 25 do 30 hiljada pravi strani radnici, ako ne računamo Ruse koji rade za svoj račun. Izmestili su se iz svoje zemlje, ali najčešće nisu deo našeg tržišta rada“, ukazuje naš sagovornik.

Ako i bude 100.000 dozvola ukupno, kako kaže, te dozvole su za sve, a ne samo za radnike iz Gane.

„Treba se prisetiti i priče oko Otvorenog Balkana. Isto je išla ta ‘histerija’ na društvenim mrežama, da će da dođu Albanci, jer se plaća manji porez i slično. To nije tačno, niti su Albanci došli, niti firme mogu da plaćaju manje poreze zbog toga“, navodi on.

Za firme je, prema njegovim rečima, najbolje da imaju domaće radnike.

„Za strane radnike firma treba da plati i da rizikuje da ih dovede. To je sve novo za nas, nema nekih ustaljenih kanala, a treba da im plati put i da ne zna koliko će oni tu da ostanu ili će da idu negde dalje“, objašnjava on.

Ljudi koji dolaze iz drugih zemalja su upadljivi pa deluje da ih je više, kaže Arandarenko.

„Ne primetite ljude koji su vam slični, ali primetite da neko ne govori vaš jezik ili ima drugu boju kože, to su sve psihološke okolnosti. Daleko smo od toga da imamo puno stranih radnika. Mi smo kao Grčka početkom devedesetih, na samom smo početku tog procesa i njime može da se upravlja“, poručuje on.

Kako dodaje, Srbija nema kvote za strane radnike.

„Kvote se određuju da se ne pređe neki iznos, a kod nas je to sve slobodno, zato što nema potrebe za tim“, smatra Arandarenko.

Dodatno, kako kaže, većini tih radnika ne pada na pamet da ostanu ovde da žive.

„Kao što Srbima, recimo u Slovačkoj, u osnovi ne pada na pamet da tamo žive, to su radne, odnosno privremene migracije. Kod nas su one potpuno dominantne. Oni su spremni da spavaju u nehumanim uslovima i uštede sve što mogu i da to odnesu kući. To je ta vrsta radnika, nikakvo naseljavanje nije u priči“, naglašava on.

Kao primer, Arandarenko navodi i da je Ekspo sada u jeku i da će biti i sledeće godine, ali kada se završi, ti radnici će se vratiti kući.

„Toliko je bilo tih epizoda kod nas i svuda u svetu, neki veliki infrastrukturni projekat se dodeli recimo Turcima ili Kinezima, odnosno dobije njihova firma taj posao i dovedu svoje radnike i dok se radi taj posao oni su tu, a kad se završi oni idu negde drugde“, pojašnjava on.

Šta kaže zakon – Kakva prava imaju domaći, a kakva strani radnici?

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja objasnilo je da je Izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju stranaca i Zakona o strancima, usvojenim 2023. godine, a čija se puna primena sprovodi od 1. februara 2024. godine, uvedena jedinstvena dozvola za boravak i rad.

Na taj način je jasno definisan postupak zapošljavanja stranaca uz garantovanu zaštitu domaćeg tržišta rada, naglasili su.

Ministarstvo je istaklo da i pored izazova u vidu nedostataka radne snage u pojedinim sektorima, zakon predviđa niz zaštitnih mehanizama, uključujući test tržišta rada i kvotne mehanizme koji osiguravaju prioritet domaćim radnicima i očuvanje stabilnosti zaposlenosti u Srbiji.

„Vlada Srbije, u skladu sa stabilnim uslovima na domaćem tržištu rada, nije zaključivala bilateralne sporazume niti memorandume o mobilnosti radne snage sa drugim državama, uključujući i Ganu“, ponovili su.

Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović objašnjava za Danas da tržište rada ne može biti „preplavljeno“ stranim radnicima, jer većina njih dolazi na kraći rok, za poznatog poslodavca i poznatu dužinu radnog angažovanja.

„Na osnovu izmena Zakona o strancima i Zakona o zapošljavanju stranaca ovi radnici mogu menjati poslodavce tokom svog boravka u Srbiji, ali je rok koji je ostavljen za tako nešto relativno kratak – 30 dana“, navodi on.

To znači da ako za stranim radnikom više ne postoji potreba, on se ne može značajno dugo, a legalno, zadržati u Srbiji.

„Problem naravno postoji kada je reč o radnicima na crno, ali taj problem je postojao i ranije“, ukazuje Reljanović.

Međutim, on dodaje da kada je reč o prednostima koje imaju domaći radnici u odnosu na strane, čini se da one više ne postoje.

„Formalno je potrebno izvršiti test tržišta rada pre dovođenja stranca, ali se u praksi pokazalo da se on dvojako obesmišljava. Ili se smatra birokratskom nužnošću, dakle sprovodi se da bi štiklirala obaveza, a ne da bi se zaista pronašao domaći radnik koji odgovara po kvalifikacijama za obavljanje poslova za koje poslodavac traži izvršioca, ili poslodavci aktivno obesmišljavaju taj test dodavanjem potrebnih kvalifikacija koje nisu ni od kakvog značaja za obavljanje poslova za koje traže izvršioca“, upozorava Reljanović.

On kao primer navodi to da poslodavac traži poznavanje jezika zemlje iz koje dolazi strani radnik, odnosno maternjeg jezika radnika kojeg poslodavac želi da dovede.

To, kao dodaje, očigledno nije specifičan zahtev profesije, ali je istovremeno zahtev koji nijedan domaći radnik ne može da ispuni pa je tako mnogo lakše „oboriti“ test tržišta rada i dovesti stranca.

„Ova praksa je nezakonita, jer je u pitanju diskriminacija radnika koji ne ispunjavaju uslove koji nisu odlučujući za obavljanje poslova, što je identično postupanje onome kada poslodavac traži samo muškarce, ili samo radnike određene religije ili nacionalnosti, i ne bi smela da se sprovodi“, upozorava on.

Međutim, Reljanović tvrdi da Nacionalna služba za zapošljavanje ostaje slepa za takvo kršenje zakona i da nijednom nije odbila poslodavca koji je postavio ovakve diskriminatorne uslove.

„Takva praksa vodi faktičkom obesmišljavanju sprovođenja testa tržišta rada, jer poslodavac ne želi da dovede domaćeg radnika čak i kada postoji takav na domaćem tržištu rada, a državne institucije mu to omogućavaju“, ukazuje naš sagovornik.

Reljanović podseća da je od izmena koje su počele da se primenjuju od prošle godine, tržište rada Srbije sasvim otvoreno za dovođenje stranih radnika, a i njihov ostanak u Srbiji duže vreme je pojednostavljen.

„Ipak, postoje mehanizmi kojima se ono može zaštititi od prekomernog upliva strane radne snage, kao što je na primer uvođenje kvota“, savetuje on.

Zakoni su u suštini kvalitetno napisani, smatra Reljanović, ali dodaje da je problem u praksi.

„Poslodavci često ističu da postoji veliki broj nesavesnih poslodavaca koji dovode radnike iz inostranstva mimo svakog propisa. Takođe, zahvaljujući zakonu kojim se uređuje sezonski rad, moguće je angažovati radnike i bez dozvole koji nakon tog perioda rada često ostaju duže u Srbiji i počinju da rade kao neprijavljeni radnici, odnosno na crno“, ukazuje on.

Reljanović naglašava da nam ne preti opasnost od prevelikog broja stranih radnika, ali da opasnost predstavljaju neprijavljeni strani radnici.

„Prema posrednim iskustvima savesnih poslodavaca, čini se da je njihov procenat u porastu“, upozorava naš sagovornik.