Ima li nade za sindikate prekarizovanih radnika

Desindikalizacija dovodi do daljnjeg gubljenja moći sindikata (ukoliko se tu već nije stiglo do dna). Slabi i onemoćali sindikat teško da mogu da organizuju otpor procesima prekarizacije i desindikalizacije. Tako su sindikati uhvaćeni u vrzino kolo. Igraju sindikati onako kako im sviraju vlasnici kapitala i vlasnici političke moći (koja je posredno u rukama vlasnika kapitala). Iznete tvrdnje o slabljenju sindikata i slabljenju interesa prekarizovanih radnika za učlanjenje u sindikat, prilično su čest zaključak svakog ozbiljnijeg razgovora sa sindikalnim aktivistima i rukovodiocima. No pomenuti sindikalci odmah dodaju (ključno) pitanje: Dobro, a šta može da se preduzme? Nije na odmet da kažemo da je to često pitanje i u reakcijama na ovu seriju tekstova o sindikatima: Jeste to tako, možda je i gore, ali šta da se radi? Sve to svedoči o izvesnoj blokiranosti sindikata, o odsustvu usmerenja i nepoznavanju puteva izlaska iz sindikalne krize. To se vidi i na osnovu relativno brojnih upita koje dobija Centar za razvoj sindikalizma o mogućnostima da Centar realizuje neki seminar, „školicu“, ili da održi seriju predavanja na temu puteva prevazilaženja sindikalne krize. Kada im se odgovori da se do prevazilaženja sindikalne krize ne dolazi kroz predavanja, već da se do odgovora može doći zajendičkim radom i sistematskom raspravom unutar samog Sindikata, a uz pomoć Centra kao medijatora rasprave, onda se odustaje, eventualno uz repliku: „Kad bismo znali šta da se radi, mi bismo radili“. Izgleda da je najteže uveriti sindikalce da je znanje u njihovim glavama i u njihovom iskustvu i da ga valja probuditi i aktivirati.

Jedno od neizbežnih pitanja je šta je sa sindikatima u firmi koja propada a nije „ni Davidova, ni carska, ni spahijska“. Pošteno je reći da smo u našim (nesistematskim) razgovorima sa sindikalnim rukovodiocima na raznim nivoima nailazili na situacije krajnje prekarizovanosti radnika, u kojima se od sindikata mnogo očekuje, a oni malo šta mogu da učine. Od sindikata se očekuje da spasi firmu (u stvari, radna mesta zaposlenih), a sindikat je tu bespomoćan. I kad vas prvi čovek sindikata firme u poodmaklom propadanju pita šta da radi, onda i vi ostanete bez odgovora. Ovakvo stanje je najbolje opisao glavni sindikalac jednog, gotovo načisto, propalog rudnika. „Naš rudnik je kao ona krčevina Davida Štrpca, ni Davidov, ni carski, ni spahijski. Dok nam je išlo dobro svi su nas prisvajali, kad je krenulo loše svi nas se odriču. Dok je išlo dobro niko se nije pitao za sindikat, osim onih koji su ga koristili. Kad je krenulo loše i kad su drugi digli ruke, onda daj sindikat… Nema sad ništa. Mi smo u komi. A kad si u komi malo šta možeš da učiniš, ma ništa ne zavisi od tebe. Zavisi od drugih, od aparata, od lekara, sestara, od samog Boga. Naš sindikat je u komi, naša firma je u komi. I gotovo“.

Ima li, ipak, nade za sindikate? Nema sumnje da su sindikati komatizovani u firmama koje su u komi. Ili, drukčije rečeno, sindikati čije je članstvo prekarizovani i sami su u fazi organizacijske prekarizacije, tj. slabi, nemoćni i sa veoma malim šansama za oporavak. Međutim, nisu svi sindikati „opterećeni“ prekarizovanim članstvom. Šta je sa onim sindikatima koji još mogu da delaju i koji traže načine da pokrenu šire, i članstvom potpomognute, sinergetske aktivnosti. Naši razgovori sa sindikalnim aktivistima i rukovodiocima pokazuju da postoji nekoliko tačaka koje zavređuju propitivanje, raspravu i eventualnu akcionu operacionalizaciju. Ovde ćemo navesti nekoliko mogućih fokusa sindikalne rasprave. Prvo, strateško preispitivanje sindikalnog identiteta – šta se hoće (u okviru onoga što se može, tj. u okviru zadatih mogućnosti ali i mogućnosti koje se mogu izgraditi) i kako se može to što se hoće. Preispitivanje ciljeva i metoda sindikalne borbe. Ko su saveznici a ko protivnici. Jednostavno rečeno: šta, kako, s kim? Orijentacija na politizaciju najvažnijih sindikalnih pitanja. Drugo, proširivanje sindikalne baze – agitacija za učlanjenje u sindikat novozaposlenih radnika, radnika u privatnim firmama, kao i brojnih radnika u malim firmama – a gotovo svi pomenuti su izvan sindikata. Osnivanje i širenje sindikata penzionisanih i nezaposlenih radnika. Treće, unutar sindikalno objedinjavanje; aktuelizovati pitanje sindikalnog jedinstva – preispitati stepen autonomije osnovnih sindikalnih organizacija u odnosu na više nivoe organizovanja, kao i autonomiju granskih sindikata u odnosu na sindikalnu centralu. Četvrto, sindikalno obrazovanje – napraviti sistem sindikalnog obrazovanja (od osnovnog pa naviše). Orijentacija na obrazovanje/učenje u funkciji sindikalne akcije. U tom kontekstu zanimljiva je ideja o tri nivoa sindikalnog učenja: 1) sindikalno opismenjavanje, 2) znanje za sindikalno delovanje, i 3) sindikalni forum (stalna sindikalna rasprava i sl.) Peto, orijentacija ka stvaranju sindikalnog pokreta u okviru sindikalnog pluralizma. Reaktuelizovati pitanje akcionog jedinstva sindikata na nivou osnovnog organizovanja, kao i na nivou grana i sindikalnih centrala. Šesto, orijentacija ka stvaranju radničkog fronta – preispitivanje mogućnosti za uspostavljanje radničkog fronta – sindikati, organizacije civilnog društva, profesionalne organizacije, političke stranke…