INTERVJU Ivan Ostojić, koautor knjige „Mit o balkanskom tigru“: Politička elita iz 90-ih i početka 2000-ih stopila se u novu ekonomsku elitu

Ostojić je svestran naučnik sa zavidnom praksom u finansijama. Doktorirao je mikrobiologiju na Univerzitetu ETH iz Ciriha, a na istom univerzitetu je stekao i master ekonomije iz oblasti menadžmenta i tehnoloških inovacija. Praktično iskustvo je sticao u konsultantskoj kući Mekinsi gde je došao do pozicije partnera. Sada radi na visokim menadžment pozicijama u privatnom sektoru.

Izračunali ste da je, od 1990. godine do danas, svako od građana Srbije, u proseku izgubio između 600.000 i milion dolara. Iako je to dug period, mnogi ljudi od pre 20-30 godina su i danas u vrhu države, pa ipak taj „uspeh“ se ne spominje.

„Svaki izbor ima neku cenu, a ta cena se obično ne vidi na kratak rok, već se pokazuje tek na duži rok. Naročito ako se pogrešni izbori prave konzistentno.

U tom smislu, imali smo ideju da, sada kada možemo da napravimo presek poslednjih 30 godina, izračunamo koliko smo mi zapravo izgubili finansijski i to da izrazimo kroz konkretan broj. Mislim da svi negde osećaju i znaju da smo mogli mnogo bolje da završimo nego što smo danas, ali to niko nije kvantifikovao.

Druga stvar koja nam je bila zanimljiva jeste činjenica da su mnogi političari koji su danas na političkoj sceni, pa čak i na vlasti, suštinski deo iste političke elite. Reč je o istim ljudima i istom političkom sistemu koji se vremenom samo transformisao i evoluirao u druge oblike. Možda jedini izuzetak predstavlja period od 2000. godine do ubistva premijera Zorana Đinđića.

Mnogi ljudi koji su činili političku elitu devedesetih, naročito krajem devedesetih, kao i deo političara iz ranih dvehiljaditih, vremenom su se stopili u jednu novu elitu koja danas upravlja zemljom. Zato nas je zanimalo i u kojoj meri se deo ovih ekonomskih rezultata može pripisati sistemu koji se suštinski nije promenio, kao i ljudima unutar tog sistema koji su samo menjali dresove kroz vreme iz oportunističkih pobuda.

Možete li da objasnite tu računicu?

Ako pogledate šta se dešavalo u svetu devedesetih godina, nakon pada Berlinskog zida, videćete da su gotovo sve zemlje koje su bile u tom okoštalom komunističkom sistemu vrlo brzo odbacile taj model i prešle na drugačiji sistem privrede i tržišnog funkcionisanja. Istovremeno su stvorile znatno slobodnija društva. Neke od tih zemalja su više liberalno-demokratske ili centrističke, neke socijaldemokratske, ali su u svakom slučaju prešle su na novi sistem funkcionisanja, u kojem ne postoji tako snažan i čvrst uticaj države na privredu, niti taj „čvrsti zagrljaj“ vlasti nad ekonomijom. To su, u proseku, mnogo slobodnija društva.

Gotovo sve istočnoevropske ekonomije koje su napravile tu tranziciju, su rasle na tom talasu. Sve zemlje koje su uspele da izgrade ono što bismo mogli nazvati proizvodom koji se zove država i sistem rasle su sličnim stopama – neke brže, neke nešto sporije, ali uglavnom vrlo snažno. Jedan od retkih izuzetaka bila je Bugarska, dok su neke naše komšije, poput Rumunije, rasle izuzetno snažno.

Nema razloga da i Srbija ne bi rasla po sličnim stopama da je pravila slične izbore kao i druge istočnoevropske zemlje.
Za poređenje tražili smo zemlju koja bi odgovarala određenim kriterijumima: da bude kontinentalna, kako bi se isključio snažan uticaj turizma na privredni razvoj, da je početkom devedesetih imala sličnu strukturu privrede, sličnu obrazovnu strukturu, približnu veličinu i sličan geografski položaj. Takođe nam je bilo važno da se radi o zemlji koja je bila deo veće državne zajednice koja se raspala, kako bi to bilo barem delimično uporedivo sa raspadom Jugoslavije.

Na kraju je izbor za glavnog komparatora pao na Češku. Češka ispunjava sve te kriterijume. Oni su, teoretski, takođe mogli da uđu u rat sa Slovacima — uvek se može naći razlog kada ljudi žele da ratuju — ali to nisu učinili. Ne ulazim u pitanje krivice za ratove kod nas, ali smatram da normalni ljudi čine sve da rat izbegnu, a mi to nismo uradili.

Pogledali smo rast Češke u svakoj godini tokom poslednjih 30 godina, kao i koliki je bio nivo štednje, jer i to utiče na akumulaciju bogatstva. Taj njihov rast smo zatim primenili na osnovicu Srbije iz devedesetih godina i izračunali koliko bi Srbija stvorila vrednosti da je rasla istim tempom kao Češka.

Kada smo od tog hipotetičkog iznosa oduzeli realnu vrednost koju je Srbija zapravo stvorila, na osnovu stvarnih podataka o rastu, dobili smo ukupnu izgubljenu vrednost koja se kreće između 3.000 i 5.000 milijardi dolara. Kada se taj iznos podeli prosečnim brojem stanovnika, dolazi se do zaključka da je svako od nas, u proseku, izgubio između 660.000 i milion dolara. Naravno, taj gubitak ne bi bio ravnomerno raspoređen – neko bi imao više, neko manje – ali u proseku, cena naših pogrešnih izbora po pojedincu iznosi upravo toliko.

Da bih objasnio da se ne radi o proizvoljnim brojkama, navešću konkretne podatke. Godine 1990. Češka je imala nominalni bruto domaći proizvod od oko 40 milijardi dolara i populaciju od devet miliona stanovnika. Srbija je te iste godine imala gotovo identičan nominalni BDP, oko 40 milijardi dolara, i takođe oko devet miliona stanovnika.

Danas, prema poslednjim dostupnim podacima za 2024. godinu, Češka ima nominalni BDP od oko 383 milijarde dolara, dok Srbija ima oko 83 milijarde. Češka danas ima približno 10 miliona stanovnika, dok se populacija Srbije, delom i iz političkih razloga, smanjila na oko 6,5 miliona.
To su ogromni gubici. Zemlja koja je devedesetih proizvodila isto koliko i mi, danas svake godine proizvodi oko 300 milijardi dolara više nego Srbija. Ta razlika će se u budućnosti samo dodatno povećavati, sve dok ih ne sustignemo — a trenutno se od tog cilja udaljavamo.

Mi poslednjih godina često slušamo priče kako smo lider ili među liderima na Balkanu ili Evropi po stopi privrednog rasta. Otud i naslov vaše knjige „Mit o balkanskom tigru“. Prošle godine smo imali rast BDP-a od dva odsto, ali prethodne dve oko četiri odsto, što jeste bilo solidno u evropskim okvirima. Javni dug je oko 45 odsto BDP-a, inflacija tri-četiri odsto. To, bar na prvi pogled, ne deluje loše. Ipak, vi tvrdite da taj rast nije održiv i da Srbija i dalje zaostaje za zemljama centralne i istočne Evrope. Zašto?

Problem je pre svega u tome što se u javnosti često koriste pogrešni pokazatelji. Najčešće se govori o nominalnom BDP-u, koji sam po sebi ne govori mnogo, jer ne uzima u obzir inflaciju. Nominalni rast može da izgleda dobro, ali ako je inflacija visoka, realni efekat tog rasta je znatno manji.
Jedina relevantna kategorija za dugoročno poređenje jeste realni BDP, odnosno realni privredni rast. Kada pogledate realni rast Srbije u periodu od 2012. do 2024. godine, on je oko 3,3 odsto godišnje, u proseku i to nakon upitne revizije BDP-a koja je dodala oko pet odsto rasta u tom periodu. U našoj knjizi uzimamo podatke pre revizije i to za desetogodišnji period od 2013-2022. Realni rast u periodu 2013-2022 iznosi 2,8% i taj rast nije katastrofalan, ali je nezadovoljavajući.

Naročito kada se Srbija uporedi sa zemljama koje su u istom periodu bile razvijenije od nas, a rasle su brže. Na primer, Rumunija je u tom periodu imala prosečan realni rast veći od četiri odsto godišnje. Logično bi bilo da zemlja koja je manje razvijena raste brže kako bi sustigla one koje su ispred nje. Kod nas se dešava suprotno.

Umesto konvergencije ka razvijenijim zemljama, mi imamo divergenciju. Razlika se ne smanjuje, već se povećava.

Drugi veliki problem je struktura tog rasta. Rast i razvoj nisu isto. Nije svaki rast dobar rast. Srbija danas ima rast koji je u velikoj meri zasnovan na zaduživanju i velikim državnim investicijama, često u projekte koji ne stvaraju dugoročnu ekonomsku vrednost a neretko su i izvor su korupcije, čak i u mnogo razvijenijim društvima.

Država se zadužuje kako bi finansirala infrastrukturne projekte, ali mnogi od tih projekata nemaju jasnu ekonomsku logiku i ne generišu buduće prihode. Na primer, nacionalni stadion će u godini izgradnje povećati BDP, ali dugoročno neće doprineti razvoju ekonomije, niti će stvoriti prihode koji opravdavaju njegovu cenu.

Istovremeno, ulaganja u ključne razvojne oblasti – obrazovanje, nauku, inovacije, zdravstvo i zaštitu životne sredine – ostaju nedovoljna. Kada pogledate indikatore kvaliteta života i razvoja, kao što su zdravstvo, ekologija, obrazovanje, nivo korupcije i snaga institucija, Srbija u većini tih oblasti stagnira ili čak nazaduje.

Sve to pokazuje da mi danas nemamo razvoj, već samo privid rasta.

Jedan od glavnih argumenata vlasti jeste da Srbija privlači veliki obim stranih direktnih investicija. Ali da li te investicije donose transfer znanja i tehnologije? Može li Srbija sa ovakvim modelom da napravi iskorak ka razvijenim ekonomijama?

Iskreno, smatram da ne može. Model koji se danas dominantno primenjuje u Srbiji zasniva se na privlačenju investicija koje koriste jeftinu radnu snagu, državne subvencije i slabe institucije. U takvom modelu, najveći deo profita se iznosi iz zemlje, dok lokalnoj ekonomiji ostaju niske plate, ograničeno znanje i često ozbiljni ekološki troškovi.

Efektivne strane investicije podrazumevaju nešto sasvim drugo: razvijen domaći lanac dobavljača, transfer znanja i tehnologije, saradnju sa domaćim firmama i univerzitetima, kao i stabilan i predvidiv institucionalni okvir. Mi to nismo izgradili.
Slična situacija je i u IT sektoru. Srbija ima kvalitetne inženjere i programere, ali se najveći deo IT industrije svodi na pružanje usluga stranim kompanijama. Mi ne razvijamo sopstvene proizvode, platforme i tehnologije koje bi imale visoku dodatu vrednost i dugoročan razvojni potencijal.

Koliko su u svemu tome presudne institucije i uloga države u ekonomiji?

Institucije su apsolutno ključne. Bez nezavisnog pravosuđa, zaštite privatne svojine i predvidivog regulatornog okvira, nema dugoročnih investicija, naročito domaćih. Nažalost, Srbija po gotovo svim relevantnim međunarodnim indeksima institucija, vladavine prava i kontrole korupcije ili stagnira ili nazaduje.

Država u Srbiji ima preveliku ulogu u ekonomiji. Kada pogledate udeo države u BDP-u, on je 45 odsto, što je izuzetno visok nivo. Takva dominacija države guši privatnu inicijativu i preduzetništvo. U Hrvatskoj je privatni sektor čini 60-65 odsto BDP-a, slično je i u Rumuniji, a u nordijskim zemljama privatni sektor čini oko 70 dosto ekonomije.

Uloga države ne bi trebalo da bude da ona sama bude glavni preduzetnik, već da stvara stabilan okvir u kojem privatni sektor može da se razvija: jasna pravila, jednaki uslovi za sve, efikasne institucije i dugoročna vizija razvoja.

Da li, uprkos svemu, u Srbiji vidite društveni ili privredni sloj koji bi mogao da povuče zemlju napred?

Postoji generacija mladih ljudi, preduzetnika i osnivača startapova koji imaju znanje, energiju i ambiciju. Problem je u tome što sistem ne prepoznaje i ne podržava njihov potencijal.
Mnogi od njih registruju firme u inostranstvu, ne zato što žele da odu iz Srbije, već zato što im Srbija ne nudi institucionalnu sigurnost, pristup kapitalu i predvidivo poslovno okruženje. Na taj način mi gubimo upravo one ljude koji bi mogli da budu nosioci budućeg razvoja.
Često kažem da Srbija ima inteligenciju, ali nema sistem koji tu inteligenciju pretvara u pamet. Dok se to ne promeni, teško je očekivati suštinski zaokret u razvoju zemlje.

Nedavno ste govorili na jednom skupu da bi trebalo da promenimo percepciju regiona. Na šta ste mislili?

Mi moramo da promenimo kako shvatamo šta je naš region. Mi većinu granice delimo sa Rumunijom, Bugarskom i Mađarskom. A mi kada pričamo o regiji mahom mislimo na BiH, Hrvatsku i nekada na Albaniju. Potcenjujemo brojnije, bogatije stanovništvo koje ima marketinški pozitivan stav prema nama, a prioritizujemo regiju koja ima manje stanovnika, siromašnija je i delovi te populacije nemaju dobar utisak o Srbiji zbog nedavnih istorijskih dešavanja. To nije antijugoslovenski stav, već racionalno razmišljanje, da više vremena trošite na ono što vam više koristi.