Kao posledica sejanja straha u aktuelnoj američkoj predsedničkoj kampanji, debate o trgovini i radnicima postale su nesuvisle. Od kritika koje je desnica uputila na račun Kine, do zamerki koje su levičari izrekli na račun Transpacifičkog partnerstva, predstavnici obeju stranaka su pogrešno okarakterisali spoljnu trgovinu kao „najveću ekonomsku opasnost za Ameriku“. Prošle godine Sjedinjene Države ostvarile su deficit u trgovini sa više od stotinu država, ali krivica se ne može svaliti na „dva loša igrača“, kako to političari po običaju govore.
Iako se najveća neravnoteža odnosi na trgovinu sa Kinom, koja svima služi kao „žrtveno jagnje“, veze sa ostalim državama su još složenije. Ono što kandidati neće reći Amerikancima jeste da trgovinski deficit i pritisci sa kojima se suočava „preopterećena“ srednja klasa radnika potiču od problema na domaćem terenu. U suštini, istinski razlog zbog čega se SAD suočavaju sa ogromnim deficitima jeste to što Amerikanci ne štede. Ukupna štednja američkih domaćinstava, kompanija i vladinog sektora, zabeležena na kraju četvrtog kvartala 2015, iznosila je samo 2,6 odsto nacionalnog dohotka, što je pad za 0,6 odsto u odnosu na 2014, i gotovo dvostruko manje od prosečne štednje ostvarene u poslednje tri decenije 20. veka.
Dakle, da bi bio uspostavljen veći ekonomski rast, Americi je potrebna „finansijska injekcija“ iz inostranstva. Imajući u vidu činjenicu da SAD predstavljaju najveću ekonomsku silu i poseduju najveće rezerve stranih valuta, privlačenje stranog kapitala bio bi način da se prevaziđe problem male štednje. Ali, da bi dobila novac iz inostranstva Amerika mora da pruži nešto za uzvrat svojim trgovinskim partnerima, a to je rast tražnja za njihovim proizvodima na tržištu SAD. Upravo zbog navedene situacije pogrešna je politizacija trgovinskih problema SAD. Obustava trgovine sa Kinom i predlog o povećanju poreza na kineske proizvode za 45 odsto, koji je javno izneo Donald Tramp, vratili bi se kao bumerang. Bez prevazilaženja problema u vezi sa štednjom, udeo Kine u neuravnoteženoj trgovini SAD naprosto bi bio raspoređen na druge države, uključujući proizvođače sa većim troškovima proizvodnje, što bi nametnulo još veći teret Amerikancima. Takav skok u troškovima uvoza za posledicu bi imao i povećanje poreza za pripadnike srednje klase. Sličan paradoks važi i za fiskalne mere koje predlažu drugi političari. Ilustracije radi, desetogodišnji program državne potrošnje u vrednosti od 14,5 biliona dolara, koji zagovara predsednički kandidat demokrata Berni Sanders, nema nikakvu podršku ekonomista, čak ni onih koji podržavaju Sandersovu partiju.
Jezgrovito govoreći, pritužbe na račun trgovinskog sektora predstavljaju nastavak tradicije jalovih obećanja koji su i demokrate i republikanci davali američkim glasačima godinama unazad. S druge strane, štednja je „klica“ ekonomskog rasta, s obzirom na to da se na taj način može unaprediti konkurentnost, investirati u ljude, infrastrukturu, tehnologiju i nova proizvodna postrojenja. Višegodišnja praksa prekomerne potrošnje i nagovaranja domaćinstava da više troše nego što štede primorala je Ameriku da se suviše osloni na devizne rezerve. Na taj način urušena je konkurentnost američke ekonomije, smanjena je stopa zaposlenosti, te vrednost otpremnina. Dakle, trgovinski deficit Amerike nije problem koji postoji sam po sebi, već simptom dubljih nedaća izazvanih činjenicom da su Amerikanci suviše dugo živeli iznad svojih mogućnosti. U tom kontekstu, štednja predstavlja jedan od načina da se uzdigne oslabljena srednja klasa. U suprotnom, preti opasnost da „američki san“ postane noćna mora, a aktuelne trgovinske debate u predsedničkoj kampanji intenzivirale su takvu opasnost.
Autor je profesor na Univerzitetu Jejl
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
