Kad kažem stabilan, ne mislim fiksni kurs dinara

– Na deviznom tržištu ništa se alarmantno nije desilo, niti se sada dešava. U tom kontekstu trebalo bi podsetiti da su krajem 2006. i 2007. godine svi očekivali apresijaciju dinara i to su „stručno“ objašnjavali dolaskom naših ljudi koji rade u inostranstvu, da bi se 2008. i 2009. razvila nova teorija prema kojoj neko, kalkulišući, pokušava da zaradi na rastu kursa. A moj komentar je da niko ne bi trebalo da preuzima ulogu proroka i da predviđa koliki će kurs biti, već bi poslovni ljudi trebalo da obezbede stabilnu bilansnu strukturu svojih firmi koja neće zavisiti od toga da li je kurs 80, 90 ili 95 dinara za evro. To praktično znači da dinarska aktiva bude pokrivena odgovarajućom pasivom iskazanom u dinarima, a isti princip važi i za devizni deo bilansne strukture. Podsetio bih, takođe, da bi oni koji ostvaruju dinarske prihode a zadužuju se u devizama, trebalo da znaju da će, ukoliko dođe do pritisaka na kurs, plaćati skuplji kredit. Ali, ja se nadam da je svako ko se zaduživao u evrima svestan činjenice da taj kredit nosi devizni rizik i da nije uvek jeftiniji od dinarskog, bez obzira na kamatnu stopu.

Posebno nezadovoljstvo izražavaju privrednici koji tvrde da su zbog kursnih razlika prošle godine zabeležili velike gubitke i strahuju da bi se slična situacija mogla ponoviti i ove godine. Da li je njihov strah opravdan i šta to znači kad guverner poruči da će kurs biti stabilan?

– To, pre svega, znači da kurs nije fiksan i da se krećemo putanjom utvrđenom pre tri godine kada smo usvojili novi okvir monetarne politike. Želim da naglasim i to da je pomeranje kursa, zabeleženo 4. decembra, po visini kursa bilo tek deveto u toku ove godine i samo je za 0,2 odsto veće u odnosu na kurs zabeležen u januaru. I, ako bi trebalo da biram između makroekonomske stabilnosti Srbije na srednji i duži rok i lične i institucionalne popularnosti, onda bih izabrao prvu opciju. Činjenica je da bi uvoznicima odgovarao niži kurs, ali ako je neko mislio da mu je jedini posao da nešto kupi u inostranstvu za dva evra i da u Srbiji proda tu robu za dva i po ili tri evra, ne snoseći pri tome nikakav kursni rizik, onda je on u zabludi. A kada je reč o stabilnosti kursa, one koji se zalažu za uvođenje fiksnog kursa i u tom kontekstu pominju Hrvatsku, Makedoniju, BiH i Crnu Goru, pitao bih zašto sve investicije nisu završile u tim zemljama ako je fiksni kurs jedini i najvažniji kriterijum makroekonomske stabilnosti. Osim toga, meni nije poznato da je u Srbiji fiksni kurs ikada uspeo da se „primi“ na duži rok. Očigledno, problem je u tome što se polazi od pretpostavke da kurs može da se fiksira, a da sve ostalo, ceo koncept ekonomske politike, ostane isti. To, naravno, nije moguće. Naprotiv. Ništa više ne bi bilo isto, pogotovo bi nivo potrošnje morao dodatno da se smanji.

Da bi sprečila velike dnevne oscilacije kursa dinara Narodna banka je tokom 2009. na deviznom tržištu prodala 593,4 miliona evra pri čemu je čak 376,3 miliona prodato u januaru, a od februara, kada je na tržište „izbačeno“ dodatnih 175,1 milion evra, pa do decembra, kada su prodata 42 miliona evra, NBS nije intervenisala. Može li se sličan scenario ponoviti i početkom 2010. godine i da li je ova oscilacija kursa mogla da bude sprečena da je NBS ranije reagovala?

– To će zavisiti od dnevnih oscilacija kursa, ali i od likvidnosti deviznog tržišta. Ako procenimo da su oscilacije velike i da je tržište plitko, NBS će, kao i početkom 2009, biti spremna da reaguje, ne prejudicirajući pri tom na kom nivou bi kurs trebalo da se zaustavi. A kad je reč o kritikama upućenim na račun Narodne banke da je trebalo ranije da reaguje, podsetio bih da je već 5. decembra kurs pao za 0,8 odsto i da se sredinom decembra stabilizovao na nivou nižem od onog zabeleženog 4. decembra. I ako neko želi da kaže da su pometnju na deviznom tržištu izazvali spekulanti željni zarade, onda mogu da primetim da to i nisu bili neki profesionalci, s obzirom na to da je evro koji su kupili od NBS po ceni od 96,2 dinara već sledećeg dana vredeo 95,2 dinara.

Može li se, imenom i prezimenom, označiti onaj ko je tog 4. decembra izazvao „pometnju“ na deviznom tržištu ili će se i ovoga puta banke naći u ulozi dežurnih krivaca?

– Ako pođemo od pretpostavke da banke raspolažu svojim novcem i novcem svojih klijenata i da su minimalno izložene deviznom riziku, teško je poverovati da bi se upustile u jednu takvu transakciju. Dakle, turbulencije na deviznom tržištu izazvalo je, najverovatnije, neko od preduzeća koje je iskazalo značajno veću tražnju za devizama i, naravno, onaj ko istrči sa takvim zahtevom po pravilu bude „kažnjen“ višim kursom, što se i dogodilo. Trebalo bi još jednom podsetiti da je naše tržište plitko i ne može da podnese udar od, recimo, 100 miliona evra, a da se to ne odrazi na kolebanje kursa.

Kad je reč o budžetu za 2010, tu nije bilo previše iznenađenja – kreće se u okvirima utvrđenim dogovorom sa MMF-om, ali dok ga vladajuće stranke predstavljaju kao razvojni i socijalni, opozicija je predlog dočekala na nož nazivajući ga rasipničkim i razornim. Kakav je Vaš utisak?

– Budžet odražava stavove koalicione vlade koja je procenila da bi sve budžetske stavke mogle da budu realizovane. Ali podatak da bi naredne godine deficit trebalo da bude smanjen tek za 0,5 odsto (sa 4,5 na 4 odsto), kao i to da se očekuje značajno smanjenje udela javne potrošnje, ukazuje na to da je reč o bolnom i dugom procesu, utoliko pre što se 2010. očekuje i pad kupovne moći. Ključno pitanje je, međutim, u kojoj meri će biti realizovane kapitalne investicije za koje je 2009. godine planirano i potrošeno tri puta manje novca nego 2007. Jer, za Srbiju je u ovom trenutku izazov ne da nabavi novac za investicije već da taj novac i potroši u te svrhe.

Ministarka finansija najavila je pojačanu kontrolu trošenja novca iz državne kase, ali i usvajanje zakona o fiskalnoj odgovornosti. Posle ovakvog, prilično netolerantnog odnosa prema Izveštaju Državne revizorske institucije, verujete li da je Vlada Srbije spremna za tu vrstu izazova?

– I izveštaj državnog revizora i primedbe ministarke finansija ukazuju na to da je neophodna mnogo veća transparentnost trošenja novca iz državne kase. Narodna banka pozdravlja takvu inicijativu, utoliko pre što je naše iskustvo sa Savetom NBS i nezavisnim oditorom pozitivno. Kad je reč o fiskalnoj odgovornosti podsetiću da je sa MMF-om dogovoreno da se do kraja februara pripreme izmene Zakona o budžetskom sistemu, kao i zakon o fiskalnoj odgovornosti i nadam se da će taj dogovor biti ispoštovan.

Fiskalni deficit će, po svemu sudeći, i dalje biti finansiran zaduživanjem na inostranom i domaćem tržištu. Analitičari upozoravaju da posebnu opasnost predstavlja zaduživanje posredstvom državnih zapisa s obzirom na to da će država sve više novca morati da izdvaja za finansiranje kamata. Dodatni problem predstavlja i to što banke slobodni kapital radije ulažu u kupovinu blagajničkih zapisa NBS i zapisa Trezora nego u kreditiranje privrede. Ima li istine u tome i preti li Srbiji, imajući u vidu tempo zaduživanja, dužnička kriza?

– Ako govorimo o javnom dugu, Srbija se nikada više nije zaduživala nego 2009. godine, niti je manje novca uloženo u kapitalne investicije. Ilustracije radi, u prvih devet meseci javni dug je povećan za oko 100 milijardi dinara, dok su kapitalne investicije dostigle nivo od skromnih 20 milijardi. Što se tiče dinamike novog zaduživanja, aranžman sa MMF-om trebalo bi da garantuje da se Srbija neće suočiti sa problemom dužničke krize. Ali, posebno bi trebalo ukazati na kamatne stope koje plaćamo u evrima i koje su vezane za referentnu kamatnu stopu tromesečnog i šestomesečnog euribora koja je sada na istorijski niskom nivou. Ako se poveća, to će biti znak da je evropska privreda oživela, ali to će, istovremeno, značiti da će dug koji sada otplaćujemo po stopi od šest odsto, za godinu-dve poskupeti na sedam odsto. S druge strane, kad je reč o zaduživanju u dinarima, trebalo bi podsetiti da iza kamatne stope od 11 odsto koju država plaća na svoje zapise na godinu dana, ipak stoji inflacija od šest odsto. To znači da se realno plaća manje nego u evrozoni gde je inflacija oko nule. Siguran sam, takođe, da banke ne bi ni dinar više kredita usmerile ka privredi i da država nije emitovala svoje hartije. Slobodan kapital banaka bi najverovatnije bio usmeren u repo hartije NBS ili u kupovinu deviza. Zato mislim da bi država taj mehanizam zaduživanja trebalo više da koristi, utoliko pre što samo oko 13 odsto duga ima u dinarima, a ostatak u devizama, i što je, upravo zbog toga, najviše izložena deviznom riziku.

Privrednici i građani slažu se u oceni da je poslovna politika banaka koje su prisutne na našem tržištu rigidna i da su kamate i marže još visoke. Šta bi to trebalo da se dogodi pa da banke postanu fleksibilnije prema zahtevima klijenata usmerenim, pre svega, na odobravanje povoljnijih kredita?

– Kada sam, pre desetak godina, pitao komitenta jedne banke u Istočnoj Evropi da li je zadovoljan rigidnom politikom koju ta banka primenjuje, njegov odgovor je bio: Da, veoma, pošto sam ja istovremeno i komitent i deponent te banke. Rigidnost znači da bankari brinu o novcu deponenata, koji se ne deli šakom i kapom. Osim toga, zahvaljujući takvoj politici, bankarski sektor u Srbiji uspeo je, i u vreme svetske ekonomske krize, da ostane stabilan. U kriznim vremenima i građani teže i ređe otvaraju novčanik, pa ne treba da čudi što se tako ponašaju i banke. Međutim, poboljšanje makroekonomskih uslova, privredni rast, ubrzanje evropskih integracija, bolji rejting naše zemlje, dakle sve ono što država želi da postigne kroz par meseci i godina, svakako će doprineti da kredita bude više i da budu jeftiniji. Mada, ipak, ne na nivou od pre dve godine. Iako se očekuje nastavak smanjivanja bankarskih marži, istovremeno se očekuje i rast referentnih kamatnih stopa u evrozoni kao rezultat poboljšanja ekonomskih uslova, te će kumulativni efekat na cenu kredita biti manji.

Sve projekcije za narednu godinu bazirane su na privrednom rastu od 1,5 odsto i inflaciji od šest odsto. Procenjuje se, takođe, da će oporavak uslediti tek 2011. Kakve su Vaše procene?

– Iako ćemo oporavak osetiti već sledeće godine, nivo bruto domaćeg proizvoda iz 2008. biće ostvaren tek tokom 2011. godine, pošto ovogodišnji pad od 2,8 odsto nećemo moći da „kompenzujemo“ u narednoj godini. Sa stanovišta dugoročne održivosti, međutim, važnije je što će u idućoj godini doći do izmene strukture BDP, jer se tekuća potrošnja realno smanjuje, a smanjuje se i tekući platni deficit. Ključ naše makroekonomske stabilnosti je pridržavanje programa sa MMF-om, čiji su delovi uključeni i u budžet za 2010. godinu.

Kraj Bečkog sporazuma

l Da li ste zadovoljni efektima „Bečke inicijative“?

Da,