Kineski zaokret

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Ipak, ni petogodišnji planovi nisu više ono što su bili. Jer, za razliku od moje prve posete toj državi, pre tri decenije, kineska ekonomija sada nije u državnom vlasništvu. Podsetiću da nekada nisu postojale privatne kompanije i bilo je protivzakonito da neko, izuzev vlade ili javnog preduzeća, uposli radnike. S druge strane, danas samo 20 odsto Kineza radi u državnom sektoru. Ostali deo kineske ekonomije je dinamičan, decentralizovan i u privatnom vlasništvu, dok američke multinacionalne kompanije i druge inostrane firme predstavljaju važan deo ekonomske scene. Dakle, petogodišnji plan više ne daje detaljne smernice za industrijsku ekspanziju, već obezbeđuje sliku onoga što kineski lideri priželjkuju da bude ostvareno pod „dirigentskom palicom“ vlade. Cilj je unaprediti životni standard, što podrazumeva umereni ekonomski rast, povećanje vrednosti bruto domaćeg proizvoda, bolji kvalitet vazduha i vode. Sve to se ostvaruje kombinacijom monetarnih i fiskalnih mera, nalik onima na Zapadu, razvojem infrastrukture, koji finansira država, i izmenama ekoloških i ostalih regulativa. Jedan od ključnih ciljeva zacrtan je 2010. godine, a reč je o dvostrukom uvećanju BDP-a i zarada do 2020. Prema zvaničnim prognozama, da bi se to sprovelo u delo potrebno je da se u narednih pet godina ostvari prosečan godišnji rast BDP-a od 6,5 odsto. Imajući u vidu da je Kina i dalje relativno siromašna zemlja, u kojoj je BDP za 25 odsto niži u poređenju sa Sjedinjenim Državama, nije nemoguće dostići tako brz tempo rasta.

S druge strane, mnogi posmatrači su skeptični kada je reč o zvaničnim podacima u vezi sa BDP-om i smatraju da se ne može održati rast od 6,5 odsto. Takva sumnja delimično je izazvana i nizom nedavno objavljenih vesti, koje se odnose na smanjenje industrijske proizvodnje, manji obim izvoza i otpuštanja u nekim sektorima. Mada ne mogu da tvrdim da sam stručnjak za ekonomsku statistiku Kine, mislim da novinski naslovi mogu da zavaraju i da ih treba tumačiti kao odraz napora kineskih vlasti da učine zaokret od industrijskog razvoja i izvoza u pravcu većeg oslanjanja na sektor usluga i potrošnje. U tom kontekstu, ekonomski stručnjaci u Kini tvrde da će, zahvaljujući razvoju sektora usluga, biti prevaziđene posledice pada industrijske proizvodnje. Ali, čak i da su tačni podaci o godišnjem rastu od oko sedam odsto, ostvarivanje vrednosti od 6,5 odsto predstavljaće izazov iz najmanje četiri razloga. Za početak, preusmerenje Kine sa teške industrije na sektor usluga podrazumeva manji učinak radnika i manji stepen državne kontrole. Istovremeno, ekološke mere koje se bez odlaganja primenjuju da bi se poboljšao kvalitet vazduha i vode crpe resurse i ograničavaju rast, a borba protiv korupcije koju je pokrenuo predsednik Si Đinping usporila je donošenje pojedinih odluka i primenu novih projekata.

Poslednje i, možda, najvažnije – broj radnika više nije u porastu, što je rezultat tridesetpetogodišnje politike „jednog deteta“. Iako je vlada nedavno izmenila stav i dozvolila porodicama da imaju po dvoje dece, biće potrebno da prođu gotovo dve decenije pre nego što takva promena bude uticala na udeo radne snage. U međuvremenu, da bi se povećao broj radnika nužno je da se zaposleni u nisko produktivnim sektorima poljoprivrede preusmere u gradove. Stoga, kineska vlada razmatra primenu nekoliko mera kako bi se povećao nivo urbanizacije, uključujući stvaranje novih velikih gradova, gde bi trebalo da živi gotovo 600 miliona ljudi. Takođe, vlada će ukinuti sistem koji je ograničavao pristup punoj zdravstvenoj nezi i obrazovanju novim doseljenicima u grad.

Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard