Ključ u pronalaženju najefikasnijeg modela

Te optužbe, uključujući suvišno samopouzdanje, zanemarivanje društvenih ciljeva izuzev prihoda, preveliku usredsređenost na formalne tehnike i nemogućnost predviđanja najvažnijih ekonomskih kretanja poput finansijskih kriza, uglavnom su dolazila od autsajdera, ili iz „jeretičkih krila“, ali u poslednje vreme izgleda kao da su nezadovoljni i oni koji su na „centralnom ekonomskom terenu“. Polu Krugmanu, dobitniku Nobelove nagrade i novinskom kolumnisti, prešlo je u naviku da napada makroekonomske modele najnovije generacije zbog zanemarivanja starovremskih kejnzijanskih istina. Takođe, Pol Romer, jedan od začetnika nove teorije razvoja, optužio je pojedina vodeća imena, uključujući i nobelovca Roberta Lukasa, za ono što naziva „matematičnošću“, odnosno „korišćenje matematike za zamagljivanje umesto za pojašnjavanje stvari“.

Ričard Teler, uvaženi ekonomista bihejviorističke orijentacije na Univerzitetu Čikago, zamera pripadnicima svoje profesije što ignorišu realnost, kreirajući modele koji počivaju na premisi da su ljudi racionalni. Najzad, profesor finansija Luiđi Cingales, takođe sa Univerziteta Čikago, smatra da su njegove kolege povele društvo u lošem pravcu „potcenjujući koristi koje nastaju zahvaljujući finansijskom sektoru“. Navedena vrsta kritičkog osvrta, kojoj pribegavaju velika imena ekonomije, jeste zdrava i dobrodošla, naročito u segmentu kojem često nedostaju autorefleksije. I ja, takođe, imam običaj da napadam „svete krave“ ekonomije – slobodna tržišta i slobodnu trgovinu, ali postoji negativan pristup u ovoj najnovijoj rundi kritika koji mora da bude rasvetljen i odbačen. Naime, ekonomija nije naučna disciplina u kojoj ikada može da bude uspostavljen jedan jedini ispravan model koji će biti najdelotvorniji u svim kontekstima. Dakle, poenta nije da se postigne saglasnost o najefikasnijem modelu, kako to definiše Romer, već da se utvrdi koji model je primenjiv u određenoj situaciji, što će uvek ostati veština, a ne nauka, naročito kada u precizirano vreme mora da se napravi izbor.

Društvena sfera razlikuje se od fizičkog okruženja jer je rezultat čovekovog rada i upravo zbog toga je gotovo u potpunosti sklona izmenama. Stoga, za razliku od prirodnih nauka, ekonomisti ostvaruju naučni napredak ne tako što zamenjuju stare modele novim, već proširenjem opsega modela, od kojih svaki baca svetlo na različit društveni fenomen. Na primer, imamo mnogo modela tržišta sa nelojalnom konkurencijom, ili nesrazmernim informisanjem u kojima stare sheme, utemeljene na premisi pravične konkurencije nisu u potpunosti odbačene, već nam je, naprosto, stavljeno do znanja da treba da budemo svesniji različitih okolnosti. Argentinski pisac Horhe Luis Borhes napisao je kratku priču od samo jednog paragrafa koja možda najbolje ilustruje naučni metod. On pripoveda o nekoj dalekoj zemlji gde je kartografija razvijena do krajnjih granica, pa je mapa jedne pokrajine postala tako detaljna da je dostigla veličinu čitavog grada, a mapa carstva dostigla je dimenzije čitave jedne pokrajine. Nakon toga kartografi su postali čak još ambiciozniji: stvorili su mapu koja je bila precizna replika celog carstva. Kako Borhes konstatuje bez ikakvog moralisanja, takva nezgrapna mapa nije bilo ni od kakve koristi potonjim generacijama pa je ostavljena da propadne u pustinji, zajedno za geografijom koju je simbolizovala. S druge strane, mnogi naučnici danas nisu svesni važnosti naravoučenija ove priče, a to je da razumevanje zahteva pojednostavljenje. Najbolji način da se odgovori na složenost društvenog života nije osmišljavanje sve preciznijih i preciznijih modela, već da se otkriju uzročno-posledične veze, a zatim da se utvrdi šta je najprikladnije u određenim okolnostima. Ilustracije radi, koristimo jednu mapu kada se vozimo od posla do kuće, a drugu kada putujemo u drugi grad.

Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Harvardu