Ko ima pravo na zdravlje

Zbog toga smo se pridružili stotinama ekonomista iz gotovo 50 država kako bismo apelovali na političke lidere da stave akcenat na ulaganje u univerzalnu zdravstvenu zaštitu. Navedenim dokumentom pod nazivom Deklaracija ekonomista, čiji inicijator je Rokfeler fondacija i koji je potpisalo više od 300 ljudi, dat je širi podsticaj razvoju globalne zaštite u istorijski značajnom trenutku. Između ostalog, u septembru je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila novi set petnaestogodišnjih globalnih ciljeva koji predstavljaju smernice za napore da se stane na put siromaštvu, obezbedi sveobuhvatan prosperitet i uspostavi „zdrava planeta“ do 2030. Dok se svetski lideri pripremaju da daju zeleno svetlo najambicioznijoj listi „zadataka“ do sada, program nazvan „Ciljevi održivog rasta“ biće pokrenut 1. januara i stiče se utisak da je teško odrediti odakle treba početi. Što se ekonomista tiče, odgovor je jasan – naredna runda razvojne strategije treba da se odnosi na unapređenje zdravstva tako da niko ne ostane izvan takvog sistema. Omogućiti svima pristup visoko kvalitetnim zdravstvenim uslugama bez rizika od finansijskog kraha pre svega predstavlja ispravnu stvar. Zdravlje i opstanak su osnovne vrednosti za svakog pojedinca, ali ne mogu da budu ostvarene bez odgovajuće socijalne politike. Činjenica da su „smrtni ishodi koje se mogu sprečiti“ česta pojava u siromašnim i srednje razvijenim državama pokazuje da postoje greške u sistemu zdravstvene zaštite, a ne u znanju lekara.

Prednost univerzalne zdravstvene zaštite ogleda se i u ekonomiji. Ilustracije radi, kada su ljudi zdravi i finansijski stabilni ekonomije njihovih država su snažnije i prosperitetnije. Najzad, ako uzmemo u obzir da ulaganje u zdravstvo može da se desetostruko isplati, novac zarađen na taj način moguće je uložiti u druge ciljeve iz nove globalne agende. Stoga, ne dovodi se u pitanje vrednost univerzalne zdravstvene zaštite, već kako učiniti da ona postane stvarnost. Više od stotinu država je preduzelo korake na ovom putu i spoznalo značajne šanse i strategije za ubrzavanje procesa. U tom kontekstu, naročito su važna tri domena – tehnologija, investicije i ulaganja u ostale oblasti, koje su posredno povezane sa zdravstvom. Razvojem tehnologije ubrzano se menjaju „pravila igre“, naročito u državama u usponu, gde postoji najveći jaz u pristupu lečenju. Na primer, u Keniji zahvaljujući unapređenju „telemedicine“ pacijentima u seoskim područjima i lekarima je omogućeno da prate video-konferencije, na kojima učestvuju i predstavnici glavnih bolnica, čime se unapređuje nega po veoma niskoj ceni. Istovremeno, u toj državi su pokrenuti programi internet obuke volontera u zdravstvu, što pokazuje da će svaki dolar uložen u korisne i jeftine tehnologije pomoći da budu ostvareni bolji rezultat. Najzad, uspostavljanje „prilagodljivih“ zdravstvenih sistema – koji će biti dovoljno fleksibilni da se odupru iznenadnim potresima – podrazumeva unapređenje javnih dobara koje su u bliskoj vezi sa ljudskim zdravljem. To znači čistu vodu i sanitarije, kao i puteve i infrastrukturu koji omogućavaju negu u vanrednim okolnostima i obezbeđivanje adekvatnih usluga. Zdravstveni sistemi ne postoje kao izdvojene celine i ako ozbiljno pristupamo održivom razvoju krajnje je vreme da razumemo da su potrebne investicije u „komplementarne sisteme“.

Kenet Erou je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor je ekonomije i operativnih istraživanja na Univerzitetu Stanford. Apurva Šangi je vodeći ekonomista Svetske banke za Keniju.