Ko vuče konce globalne ekonomije

Kineski potres je za sobom povukao i ostale svetske berze, na kojima su redom padale akcije zapadnih kompanija koje prodaju robu u najmnogoljudnijoj zemlji sveta. BMW, Audi, luksuzna marka odeće Barberi, rudarske kompanije i američki lanci brze hrane – gledali su kako im tone vrednost akcija.

A to je bio tek početak. Zvanični Peking je brzo reagovao, prvo pokušajem da finansijsku javnost umiri tvrdnjom da nema „tvrdog sletanja“ ekonomije, već da se kineska privreda prestrojava na „novu normalu“, a zatim i najvećim paketom javne potrošnje usmerene na podsticanje privrednog razvoja, još od 2008. kada je izbila globalna ekonomska kriza. To je na momenat umirilo tržišta i dovelo do oporavka berzanskih indeksa, a onda je usledio novi šok. Kineska centralna banka je bez upozorenja devalvirala juan. Slabija valuta znači da će kineske firme biti konkurentnije na drugim tržištima, ali i da će zapadne kompanije imati manje kupaca u Kini: novi pad akcija evropskih i američkih firmi i milijarde izgubljene vrednosti.

Pa ipak, ekonomisti podsećaju da na trenutnu nestabilnost finansijskih tržišta ne treba gledati kao na simptom trajnog poremećaja, ali i da problem nije samo kineski rast.

Uz pitanje restrukturiranja kineske ekonomije, svet se ovih dana suočava sa još nekoliko istovremenih i isprepletanih problema: niske cene nafte, pad tražnje na najvećim tržištima, ruski problem sa sankcijama i moguće povećanje kamatnih stopa u SAD.

Migracija kapitala

Ovaj poslednji, na koji šira javnost možda najmanje obraća pažnju, verovatno je najbitniji. Američka centralna banka, FED, već dugo vremena drži kamatne stope na gotovo nultom nivou, u cilju stimulisanja oporavka svoje privrede u postkriznom periodu. Međutim, kako Americi sada ide dobro, većina analitičara očekuje skoro podizanje kamata. Rezultat toga bi bio da bi američke hartije, zbog više kamate, postale daleko privlačnije međunarodnim investitorima nego što su danas, što bi dovelo do masovne migracije kapitala u Ameriku. Odnosno, do iznošenja tog istog kapitala iz drugih zemalja, a naročito iz tržišta u razvoju. Do ovoga je nedavno već došlo kada su se prvi put pojavile spekulacije o mogućem podizanju kamatnih stopa u Americi, što je tada rezultiralo padom velikog broja manjih evropskih valuta, uključujući i dinar i tursku liru.

Srbija bi u ovom scenariju bila naročito pogođena. Povlačenje investitora bi trenutno oslabilo dinar i otežalo, to jest poskupelo finansiranje javnog duga Srbije kroz emisiju hartija od vrednosti. Istovremeno, podizanje kamata u SAD-u bi na duži rok podiglo vrednost dolara prema ostalim valutama, što bi se negativno odrazilo na visinu srpskog javnog duga. To je zbog toga što je deo srpskog duga indeksiran u dolarima, pa se svaka promena vrednosti ove valute odražava na visinu našeg duga. Koliki efekat ima pomeranje dolara, pokazuje to što je prema podacima Fiskalnog saveta, samo u julu zbog određenog jačanja dolara u odnosu na evro i dinar, javni dug Srbije skočio za čak 190 miliona evra.

Vaga se pomera i u suprotnom smeru, pa zbog potonjeg pada dolara, Fiskalni savet očekuje da će avgustovski podaci pokazati smanjenje javnog duga za 250 do 300 miliona evra. Treba napomenuti i da je Srbija prošle godine dobila milijardu dolara zajma iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, i da je premijer Aleksandar Vučić rekao da je prošle nedelje boravio u Abu Dabiju da bi dobio još jednu milijardu, tako da će izloženost Srbije prema američkoj valuti samo po tom osnovu biti za bar dve milijarde dolara veća.

Da je neizvesnost oko odluke FED-a značajna, nedavno je primetio i direktor Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije Vladimir Gligorov, podsetivši na dva slučaja kada je podizanje kamatnih stopa u SAD dovelo do kriza u drugim delovima sveta.

Signali iz azijske krize

Prva epizoda, piše Gligorov, bila je „s kraja sedamdesetih godina prošlog veka kada je Volker, tadašnji guverner američke centralne banke, povećao kamatne stope, preko noći i veoma mnogo, i tom promenom … izazvao krize u raznim delovima sveta, primera radi u Jugoslaviji (ali i Meksiku, Poljskoj i u mnogim drugim zemljama). Delimično je to dovelo i do kasnijeg značajnog pada cene nafte i do produžene stagnacije u brojnim zemljama, posebno u bivšem socijalističkom svetu“.

– Drugi primer jeste azijska kriza sa kraja devedesetih godina… Kada je Grinspen, tadašnji guverner američke centralne banke, najavio postepeno povećanje kamatnih stopa, došlo je do devalvacija u Aziji i do bankrotstva prezaduženog korporativnog sektora. Kina je tada prošla bolje jer je devalvirala ranije, pa nije to učinila usred krize, dok je Rusija, na primer, prošla veoma rđavo jer je branila fiksni kurs dok nije propao. Efekti ruske krize su, opet, imali veliki uticaj na druge zemlje u razvoju, posebno one u Latinskoj Americi, da bi se sve to završilo propašću valutnog odbora u Argentini – analizirao je Gligorov.

Treba li odluku kineskih vlasti da devalviraju juan gledati i kao preventivni potez u iščekivanju rasta kamatnih stopa na dolare nije sasvim jasno, ali ono što jeste jasno je da bi jačanje dolara i ovog puta moglo da dodatno obori ionako izuzetno niske cene nafte na svetskim tržištima.

Naime, odluka zemalja članica OPEK-a da uprkos usporavanju Kine i, uopšte, globalnom padu tražnje zadrži nivo proizvodnje „crnog zlata“ na dosadašnjim nivoima, dovela je do velikog pada cene nafte, koja se u petak prodavala po ceni od 48,27 dolara za barel, s tendencijom daljeg pada. Globalna investiciona banka Goldman Saks je u petak čak izdala saopštenje predviđajući mogućnost da cena barela u budućnosti padne na skoro 20 dolara.

– Na tržištu nafte postoji prevelika ponuda, koja je čak veća od one koju smo očekivali, tako da sada očekujemo da se ovaj višak ponude zadrži i u 2016, zbog daljeg rasta proizvodnje OPEK-a, otporne ponude nafte iz zemalja izvan OPEK-a i usporavanja rasta tražnje, pri čemu postoji rizik da tražnja bude još manja, zbog usporavanja Kine… – navode analitičari Goldman saksa.

Strategija BRIKS-a

Dosadašnji pad cena nafte je već ostavio globalne posledice. Rusija, najveći proizvođač nafte na svetu, suočena sa prepolovljenim cenama ovog energenta u odnosu na prošlu godinu i sankcijama Zapada, zabeležila je pad bruto domaćeg proizvoda od 3,4 odsto u prvoj polovini ove godine, a na finansiranje budžetskog deficita je potrošila 7,4 milijarde dolara. Taj iznos je do 1. septembra dostigao 13,3 milijardi. Rusija se u borbi protiv sankcija i niskih cena okreće Istoku, pa je tako upravo postala najveći snabdevač Kine naftom, preuzevši tu poziciju od Saudijske Arabije. Moskva je s Pekingom potpisala sporazum o isporuci nafte u zamenu za kredite, a istovremeno pokušava da iz međunarodnih transakcija izbaci dolar, u čemu ima podršku ostalih zemalja BRIKS-a, koje takođe nastoje da smanje svoju zavisnost od američke valute.

S druge strane, niske cene nafte doprinose umirivanju inflacije u uvozničkim državama poput Srbije i trebalo bi da potpomognu privrednom oporavku.

Kada se svemu ovome dodaju još i pad brazilske, japanske i kanadske privrede, te podbacivanje očekivanog rasta Turske i Australije i spor oporavak u Evropi, strah od približavanja nove krize postaje sasvim opravdan.

Bumerang

Odluku OPEK-a da ne smanjuje proizvodnju nafte uprkos padu tražnje, mnogi su protumačili i kao ustupak američkim političkim interesima u obračunu sa Rusijom, načelno oko Ukrajine, to se sada Americi vraća kao bumerang. Jer, dok se prošle godine cena barela kretala oko 100 dolara, nova tehnologija eksploatacije naftnih škriljaca omogućila je Americi da delimično smanji svoju zavisnost od uvoza ovog energenta. Sada, kada je cena 48 dolara i klizi naniže, američka tehnologija postaje preskupa i tamošnje kompanije počinju da zatvaraju pogone u kojima se nafta dobija iz škriljaca, što je još jedna pobeda za OPEK, koji je tako svojevrsnim „dampingom“ (bar za sada) eliminisao novog konkurenta.