Zbog Vučićeve žurbe u legalizaciji preti nam pravni haos: Da li građani mogu da očekuju „rešenja“ u februaru?

Poslovično fascinirani brojkama, političari prizivaju još koju stotinu hiljada prijava do 6. februara 2026, kada ističe rok za njihovo podnošenje. Izjavljuju da će omogućiti svim podnosiocima prijava da postanu “svoji na svome”, još tokom februara ove godine. Na odgovor nadležnih da po Zakonu to ne može da se desi u tom roku, predsednik države predlaže izmenu zakona koji uređuje legalizaciju, tako što će se propisati tako da može. A da li baš može to što on hoće?

Da podsetim, u pitanju je administrativna procedura u kojoj se utvrđuje pravo svojine na nelegalnom objektu, nakon čega se taj objekat i utvrđeni vlasnik upisuju u katastar. Po srpskom pravu se svojina na nepokretnostima stiče upisom u katastar. U tom smislu podnosilac prijave će postati “svoj na svome” tek kada ga RGZ kao takvog upiše u katastar. To nema šanse da se desi u februaru ove, a za većinu objekata verovatno ni naredne godine. Možda bi Agencija za prostorno planiranje u nekom kraćem roku mogla doneti potvrde po nekim od podnetih prijava, ali potvrda nije dovoljna da neko postane “svoj na svome”, jer na osnovu iste neće moći ni da proda objekat, niti da ga iskoristi za hipoteku.

Kako Agencija misli da sprovede postupak po prijavi, to ćemo tek videti. Već sam skretao pažnju na to da je postupak legalizacije bez autentifikacije podnosioca prijave i uvida u validne isprave nedopustiv. To je suprotno svim važećim propisima koji uređuju upravni postupak i elektronske procedure, a i samom važećem zakonu o legalizaciji, koji propisuje da se uz prijave dostavljaju isprave, a ne kopije isprava.

Nasuprot tome, Agencija za prostorno planiranje je potpuno pogrešno implementirala ovaj zakon. Propuštena je mogućnosti da se prijave podnose preko portala eUprava, koji omogućuje autentifikaciju podnosilaca, te da se uz prijave podnose validni elektronski dokumenti, koji se u Srbiji vec duže od decenije primenjuju u administrativnim procedurama. Tako bi se izbegli svi budući sporovi u vezi sa mogućim falsifikatima i zloupotrebama.

Dodatno, nešto zbog kašnjenja u uspostavljanju informacionog sistema, a nešto zbog pogrešnih uputstava, brojne prijave za složenije objekte su podnošene sa pogrešnim i nepotpunim podacima, kao i sa pogrešnim nazivima dokumenata, na koje je navodio padajući meni, koji se otvara prilikom popunjavanja prijave. Građani ukazuju na brojne probleme, a između ostalih da su stambene zgrade prijavljivane bez svih posebnih delova, sa pogrešnom dokumentacijom i pogrešnim površinama. Ne mogu ni da zamislim kako će se Agencija izvući iz zbrke koju je sama sebi priredila.

Nije jasno ni kako će RGZ upisati površine objekata po prijavama uz koje nisu dostavljeni eleborati geodetskih radova. Pitanje je i šta se dešava sa dokumentima dostavljenim uz prijavu i da li će bilo koji od tih dokumenata završiti u zbirci isprava koja se vodi pri katastru, a koja služi da bi se zainteresovana lica upoznala ko se i na osnovu kog dokumenta upisao kao vlasnik na imovini na koju polažu pravo.

I šta će na kraju biti ako RGZ ne izvrši upis po prijavi u katastar, iako podnosilac naknadu za ozakonjenje mora da plati odmah nakon donošenja potvrde? Da li će to biti samo još jedan od nepotrebnih troškova, koje je država priredila građanima u nizu nerealizovanih zakona o legalizaciji?

www.danas.rs/vesti/ekonomija/blizi-se-poslednji-rok-za-prijavu-nekretnina-u-katastar/

A mogla je legalizacija da se okonča u februaru ove godine, da je prihvaćena preporuka iz analize za unapređenje postupka ozakonjenja, na kojoj sam radio, a kojom je resorno ministarstvo raspolagalo. Preporuka je bila da se upis objekta i svojine na tom objektu u katastar izvrši u automatizovanoj proceduri, u skladu sa podacima iz prijave, sa odgovarajućim zabeležbama koje bi bile otklonjive, u narednom periodu.

U situacijama kada vlasnik objekta, odnosno posebnog dela objekta nije vlasnik zemljišta, upisala bi se predbeležba prava vlasništva, a nakon ocene vlasničke dokumentacije bi ta predbeležba prerasla u pravo svojine ili bi se brisala. Ključna zabeležba bi bila da je objekat upisan bez odgovarajuće tehničke dokumentacije, a otklanjala bi se nakon dostave nužne tehničke dokumentacije.

Ta tehnička dokumentacija bi se čuvala u javnom interesu, a pre svega zbog bezbednosti građana kada je reč o stambenim zgradama i objektima u poslovnoj i javnoj upotrebi. Čuvala bi se baš onako kako je čuva APR u svojoj elektronskoj evidenciji, koju vodi za legalno građene objekte.

Sve je to moglo i ovako kako sam pomenuo, ali se nekome žurilo. Ta žurba je sada još veća i preti da nas uvede u nesagledivi pravni haos u jednoj od najznačajnih funkcija države, a to je zaštita prava na imovinu, koje je garantovano Ustavom.