Lična potrošnja pod sedativima

Ono što ionako nepovoljnu strukturi lične potrošnje čini još nepovoljnijom jeste podatak da se na alkoholna pića potroši 4,5 odsto primanja, dok se za podmirivanje zdravstvenih potreba izdvaja četiri odsto. Obrazovanje je na dnu lestvice po prioritetu, s obzirom na to da se za te namene izdvajalo samo 0,9 odsto finansijskih sredstava. Pritom se zaboravlja da su zdravlje i obrazovanje dva glavna stuba jedne nacije. Ukoliko su ti stubovi na klimavim nogama, onda je ta nacija sa slabim razvojnim perspektivama i sa pojačanom željom da ode iz države. Doduše, situacija na području Beograda, gde se za podmirivanje potreba za hranom, kao i za režijske troškove, troši 46,9 odsto primanja, znatno je povoljnija, ali to je slaba uteha ako se zna da se u regionima Južne i Istočne Srbije za te namene izdvaja 53,3 odsto kućnog budžeta. To je još jedan od dokaza da je između bogatog severa i siromašnog juga veliki jaz, što opredeljuje i migracije stanovništva sa juga zemlje ka njenom glavnom administrativnom centru ili nešto severnije od njega, a često i van nacionalnih granica.

Ove, prilično alarmantne, podatke treba shvatiti kao svojevrsno upozorenje da je potreban odlučan reformski iskorak, kako bi se istinskom promocijom etike rada i vrednovanja rada na tržištu, uz vrednovanje obrazovanja, obezbedili uslovi za izlazak države iz „crne rupe“ u kojoj se nalazi od devedesetih godina prošlog veka. Ali, etika rada podrazumeva i drugačiji koncept kulturne politike i medijske slike Srbije. Umesto promocije potrošnje i lake zabave, koju plasira većini medija sa nacionalnom frekvencijom, treba napraviti zaokret ka obrazovnim sadržajima i kritičkom osvrtu na dešavanja u društvu. To je jedan od proverenih recepata za stvaranje kritične mase, neophodne za buđenje preduzetničkog duha, što bi se kroz angažovanu kulturnu i medijsku politiku odvijalo uporedo sa reformama u svim drugim delovima javnog sektora. I još nešto. Sve dok reforme ne budu iznutra prihvaćene, a ne nametane spolja, to će struktura lične potrošnje biti izrazito nepovoljna, baš kao i ukupna kupovna moć stanovništva. A dok se to ne dogodi, moraćemo da se suočimo sa činjenicom da je društvo preplavljeno primitivizmom, agresijom i nekulturom i da su vrednosti sa margine postale dominantne, sprečavajući kvalitetne kadrove da se iskažu i budu adekvatno nagrađeni za svoj rad. Nasuprot tome, mediokriteti uživaju svu slavu. U takvom ambijentu veoma je teško graditi sistem koji počiva na visoko moralnim vrednostima zasnovanim na radu, valorizaciji rada i odgovornosti za učinjeno ili neučinjeno. U tom smislu i odgovornost onih koji rade, pre svega u državnom sektoru, bilo da je reč o preduzećima ili nekim drugim delovima javnog sektora, više je verbalnog nego suštinskog karaktera i tek ponekad izuzetak od principa neodgovornosti za rad i redovnog ispostavljanja računa poreskim obveznicima za takvu vrstu (ne)rada.

Na snazi je i dalje zakonomernost prihvatanja podobnih ili nedovoljno stručnih kadrova i odsustvo odgovornosti za svoj rad. Time se gubi motivacija za prihvatanje reformi koje u svojoj srži treba da imaju marketing filozofiju poslovanja u kome bi svaki pojedinac svoje veštine i sposobnosti pokazivao na tržištu, ne skrivajući se iza države i njenih nevidljivih kabinetskih ruku. Nije naodmet još jednom podsetiti da u društvu u kome caruju podobni, a ne stručni ljudski resursi, opšti interes države postaje nevažan, a nevidljive kabinetske ruke dolaze do izražaja, delujući destimulativno na prosperitet nacije. Stoga je od izuzetne važnosti da reforme na svim poljima društvenog života, a ne samo u oblasti ekonomije, dobiju i adekvatnu medijsku podršku. Jer samo u zdravom poslovnom ambijentu cena mediokritetima može da padne, a do izražaja bi došao potencijal stručnjaka koji su sposobni da podignu nivo kvaliteta života u Srbiji, poboljšavajući istovremeno i, u ovom trenutku izuzetno lošu, strukturu lične potrošnje.

Autor je ekonomista iz Beograda