Misterija novca – ko i kako kreira novac (2)

To je već pominjani račun rezervi. Pojednostavljeno, sistem funkcioniše ovako: Banke će svakog dana imati plaćanja koje njihovi klijenti izvršavaju prema klijentima drugih banaka. Sva plaćanja će se vršiti sa računa na račun banaka kod centralne bake. Kako je besmisleno da banke svaki čas vrše hiljade i hiljade plaćanja, sva plaćanja će se grupisati i u bloku prenositi između banaka. Kako banke istovremeno imaju i prilive i odlive, samo će neto salda biti prenošena sa računa na račun banaka. U tom procesu nečije rezerve (saldo na računu) će rasti, a nečije će se smanjivati. U normalnim vremenima, banke će viškove rezervi pozajmljivati jedna drugoj (npr. upravo su LIBOR kamate one po kojima banke pozajmljuju rezerve jedna drugoj). Bankarska drama nastaje onog trenutka kada se rezerve tako smanje da banka ne može da izvršava naloge svojih klijenata. Pri tome, ona ne može novac pozajmiti ni od druge banke, niti od centralne banke, jer su finansijski akteri procenili da je ta banka nesolventna. Ključno je razumeti da kroz proces emitovanja kredita banke ne mogu povećavati svoje rezerve, ne mogu povećati stanje na svom računu kod centralne banke i ne mogu pomoći sebi za slučaj problema sa likvidnošću.

Svaki kredit je i potencijalni likvidnosni rizik, jer se kredit može potrošiti na plaćanje klijentu u drugoj banci. U tom trenutku, banka koja je emitovala kredit mora deo svojih rezervi (u visini kredita) da prenese na račun druge banke, čime se njene rezerve smanjuju. Svaka prekomerna ekspanzija kredita povećava ovu opasnost, jer banka rizikuje da su joj odlivi po osnovu emitovanih kredita veći od priliva po raznim osnovama. Kada bi samo jedna banka vršila kreditnu ekspanziju, potencijalni gubitak rezervi bio bi ogroman. Srećom, kako obično sve banke istovremeno vrše kreditnu ekspanziju, neto efekat gubljenja rezervi je mnogo manji. Najveća opasnost za banku je kada klijenti ne vraćaju kredite. Tada se rezerve banke ne popunjavaju tempom koji je potreban za likvidno poslovanje. Sličan udar nastaje i kada, u trenucima panike, građani povlače svoje depozite. Takvo povlačenje direktno smanjuje saldo na računu rezervi banaka. Zbog svega rečenog, za banku je važno da privlači depozite „sa strane“, dakle one depozite koje nije neposredno kreirala. Stanje na računu rezervi se može povećati onda kada banka dobija uplate od neke druge banke, ili kada građani npr. stavljaju novac na račun banke. Otuda i napor banaka da privlače klijente, pogotovo one koji dugoročno štede. Dugoročna štednja daje stabilnost bankarskom poslovanju, budući da ti depoziti neće biti brzo ili iznenadno povučeni. Banka ne privlači depozite da bi ih replasirala, već da bi jačala svoje rezerve i kroz to olakšala autonomno kreiranje kredita „iz vazduha“. Depoziti pomažu proces kreiranja novca, ali nisu izvor iz koga se kreira novac. Konačno, štedni depozit npr. je obaveza banke prema klijentu, a ne imovina banke. Naravno, što je banka veća, veća je verovatnoća da se dobar deo bankarskog prometa odvija u okviru nje same, dakle bez potrebe da se rezerve troše. Velikim bankama je mnogo lakše da kontrolišu svoje tokove priliva i odliva novca. Nije slučajno ni da u trenucima kriza, prvo stradaju male banke jer su njihove rezerve najizloženije udarima, a kako nisu sistemski važne, centralna banka ih može pustiti niz vodu.

Posledice bankarskog kreiranja novca

Kakva je privilegija data bankama, možda se najbolje vidi kada bankarski kredit uporedimo sa robnim kreditom koji preduzeće daje svojim kupcima. Preduzeće mora proizvesti robu da bi je u kreditnom aranžmanu prodalo kupcu. Banka ne proizvodi ništa, već kredit stvara iz vazduha i na tome zarađuje, koristeći privilegiju koja joj je sistemski data. Pri tome, u najvećem broju slučajeva je reč o privatnom monopolu na štampanje novca. Činjenica da banke mogu kreirati novac iz vazduha, u velikoj meri po svojoj volji, može dovesti do destabilizacije ekonomskog sistema. Kreditna ekspanzija banaka je uvek prociklična. Kada je ekonomija u ekspanziji, kada vrednosti imovine (kuća, stanova, akcija…) rastu, banke ubrzavaju i podgrevaju te procese što dovodi do velikih tržišnih „mehurova“. Suprotno, u vremenima kriza, banke obustavljaju kreditiranje i produbljuju krizu. U pravilu stradaju mala i srednja preduzeća koja najviše i zavise od bankarskih kredita. Kako banke brinu pre svega o sigurnosti plasmana, najveći deo kredita odlazi na finansiranje prometa nekretnina, budući da hipotekarni kredit predstavlja najbolji oblik osiguranja. Ovakva politika dovodi do skoka cena nekretnina i obično završava slomom i padom cena nekretnina. Kada se to dogodi, obično izbijaju i bankarske krize. Banke ogroman novac pozajmljuju i industriji finansijskih špekulacija, jer se u „normalnim“ vremenima mogu osigurati zalozima hartija od vrednosti. Nevolje počinju onda, kada se, kao u Velikoj recesiji, ispostavi da vrednosni papiri ne vrede ništa, ili vrede mnogo manje od kredita koji je banka dala. Banke finansiraju ono što njima odgovora, a ne ono što je interes privrede i društva. Nejasno je zbog čega su i centralne banke i države odustale od kreditne kontrole iako je potpuno jasno da kreditni sistem služi pre svega potrebama finansijskog sektora i da je sistem inherentno nestabilan već decenijama. Iako, u teoriji, centralne banke mogu kroz kvantitativnu restrikciju rezervi uticati na smanjivanje emisije kredita, u praksi se to najčešće ne događa. Centralne banke prate kreditnu ekspanziju i obezbeđuju dovoljno rezervi kako bi sistem funkcionisao. Na neki način banke iznuđuju kreiranje rezervi od strane centralne banke. Uz to, kontrola kreditne aktivnosti kroz određivanje visine stope obaveznih rezervi je praktično napuštena.

Osnovni monetarni instrument je danas bazna kamatna stopa koju određuje centralna banka. Podizanjem ili spuštanjem svoje kamatne stope, centralna banka pokušava da podigne ili smanji troškove zaduživanja banaka, i tako smanji ili podstakne kreditnu ekspanziju, dakle da destimulišu ili stimulišu kreditnu aktivnost. Za zemlje poput Srbije, koncept kreiranja novca nije akademska tema. Ako je tačno da banke kreiraju novac „iz vazduha“ i da visina štednje nije opredeljujući faktor kreditne emisije, tada je prostor za kreditiranje privrede mnogo veći nego što zvaničnici i bankari tvrde. Onda nije neophodan transfer tobožnje inostrane štednje i besmisleno ino zaduživanje. Mala zemlja može podstaći samostalni razvoj planiranim usmeravanjem i kvalitetnom kontrolom kreditne emisije. To je iskustvo gotovo svih uspešnih modela razvoja. Suludo je da sistem dopušta bankama da imaju monopol u efektivnom „štampanju“ novca, kao i da im dopušta da tim novcem kreditiraju šta im padne napamet. Ovo tim pre, što je i Velika recesija pokazala da bankari, puneći svoje džepove, troškove svojih loših odluka uvek ispostavljaju društvu. Sloboda koja je data bankama je verovatno najveći ekonomski i etički skandal bar poslednjih trideset ili četrdeset godina. (Tekst preuzet sa bloga autora)

Kraj

Autor je samostalni poslovni konsultant