„Ko ima moć on određuje pravila igre“: Zašto su cene mleka u marketima i do 118 dinara više nego u otkupu?

Tržište Srbije u poslednje vreme suočava se sa viškovima mleka, što je velikim delom uzrokovano prelivanjem viškova iz Evrope.

Ti viškovi dovode do toga da mlekare smanjuju otkup od domaćih proizvođača, koji ako ne uspeju da ga prodaju nekom drugom ili da ga prerade, moraju da ga prosipaju.

Logično pitanje koje se nameće jeste zašto su cene svežeg mleka u prodavnicama za potrošače i dalje visoke, dok s druge strane, primarni proizvođači isto prosipaju, jer imaju viškove.

Pored toga, smanjuju se otkupne cene mleka. Kako je Danas nedavno pisao, proizvođači za litar mleka dobijaju od 30 pa do maksimalno 55 dinara.

S druge strane, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku,  cena za litar svežeg mleka u prodavnicama u decembru iznosila je skoro 147,9 dinara. Ako se pogledaju podaci od ranije, u decembru prošle godine cena istog proizvoda iznosila je 147,13 dinara. To znači da je mleko u decembru 2025. godine u proseku bilo skuplje za oko 0,8 dinara, iako na tržištu postoji problem sa viškovima mleka.

Dakle, razlika između otkupne cene i finalne cene mleka u prodavnicama kreće se od 93 pa do 118 dinara po litri.

Profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu Vlade Zarić za Danas objašnjava da do ovakvih eksternih šokova dolazi zato što smo mi malo tržište, malog kapaciteta.

„Takođe, mi smo odavno potpisali sporazume sa Evropskom unijom i još nekim zemljama o slobodnoj trgovini. Slobodna trgovina znači da su trgovci slobodni da kupuju robu bilo gde. Ne samo na ovom prostoru, u našoj državi, nego bilo gde gde oni procene da im je to povoljnije“, navodi.

Zato su, ukazuje, domaći mali proizvođači praktično u konkurenciji sa velikim evropskim proizvođačima iz Nemačke, Italije, Francuske…

„U takvoj situaciji dolaze velike količine mleka i stvaraju pritisak na domaću ponudu. Kad se stvara višak ponude, onda se vrši pritisak na cene onih koji prodaju i ne mogu da prodaju više po tim cenama. To je jasna situacija što se tiče tržišnih zakona“, smatra Zarić.

Međutim, on kaže da je zanimljivo pitanje zašto se ništa ne dešava na tržištu krajnjih potrošača.

„To je jednostavno zato što mi ovde imamo skoro monopolističke strukture. Zna se ko ima moć, a ko ima moć on određuje pravila igre, između ostalog i cene po kojima će se prodavati proizvodi krajnjim potrošačima“, naglašava naš sagovornik.

Zarić podseća da je država pokušala da utiče na to ograničenjem marži, ali dodaje da to nije dobro za male proizvođače, jer će veliki igrači uvek u vertikalnim lancima snabdevanja taj pritisak preneti na njih.

Prema njegovim rečima, smanjenje obima proizvodnje nije opcija koja je trenutno dobra, jer se time zadire u efikasnost.

„Ako smanjujete obim proizvodnje, vi ćete povećati troškove i biće vam još teže. Rešenje bi bilo da se naprave lanci snabdevanja – primarni proizvođač, prerađivač, trgovac – gde će ovaj primarni proizvođač biti integrisan. U smislu da on zna tačno šta će dobiti od prodajne jedinice proizvoda – litre mleka, kilograma sira i ostalog“, poručuje Zarić.

Međutim, kako dodaje, to veliki igrači – prerađivači i trgovci neće da urade, jer nemaju interesa.

„Ovako mogu slobodnije da diktiraju uslove. S druge strane, mali proizvođači nemaju dovoljno snage da se ujedine na nekom horizontalnom nivou. To se ne dešava i teško da će se desiti. Dakle, igrači su različite snage i oni najjači koji su u boljoj poziciji diktiraju uslove“, zaključuje on.

Zarić dodaje da su trgovci veoma vešti u tome što rade i uvek nađu obrazloženje.

„Igrači na tržištu ne smeju po zakonu da se dogovaraju, zato što je to kažnjivo. Ali pretpostavljam da svi oni imaju informacije jedni o drugima šta se radi i kako se radi, i da tu postoje neke vrste prećutnih dogovora i njima nije u interesu da smanje cene. Dominantni igrači stvaraju pravila i mi iz ove perspektive malog proizvođača i malog učesnika, ništa ne možemo da promenimo“, ukazuje.

Prema njegovim rečima, oni su kao „klin“ što se zabija između proizvođača i potrošača.

„I sve su veći i sve su moćniji. I to je u svim zemljama tako. Malo uzmu od proizvođača, malo od potrošača i njima je tu udobno. Njihova posrednička uloga je takva da imaju dominantnu poziciju i mogu da određuju uslove“, pojašnjava Zarić.

On objašnjava da mleko spada u dobra za koja je skoro neelastična tražnja.

„Vi ćete kupovati mleko bez obzira na to koja je cena. Te osnovne namirnice imaju jako nisku elastičnost tražnje. A s druge strane, ako trgovac i smanji cenu, neće ljudi sad umesto vekne hleba kupovati 10 hlebova. Isto ako se snizi cena mleka, ne očekujem neke dugoročne i značajne efekte. Nisam video nijednu analizu koja bi rekla ‘ako snizimo cenu mleka, da će se povećati tražnja'“, kaže Zarić.

Što se tiče rešenja, on poručuje da nema brzog rešenja za ovaj problem.

„Prelevmani nisu rešenje i postoji razlog zašto su odavno ukinuti. Prelevmani su jedan komplikovan sistem koji skoro više ne postoji u svetu i mi za to nemamo kapaciteta. Morate da imate jednu referentnu cenu za čitavo tržište, pa onda morate da imate relativno česta prilagođavanja, možda i kraće nego što je nedeljni nivo… To je jedan komplikovan sistem i mi to ne bi smeli da uvedemo kao zemlja koja se opredelila za slobodnu ekonomiju“, upozorava Zarić.