„Crvene lampice“ u skoro svim oblastima: Šta piše u Nacrtu strategije poljoprivrede do 2034. godine?

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede objavilo je Nacrt Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period od 2025. do 2034. godine, uz „polazne osnove“ koje praktično mapiraju gde je sektor danas, šta ga najviše ugrožava i na koje poluge država računa u narednoj deceniji.

Dokument ukazuje na glavne probleme u poljoprivredi, gde se istovremeno menjaju klima, tržišta, demografija sela i tehnologija – brže nego što se većina gazdinstava prilagođava.

Neke od ključnih poruka Strategije odnose se na stabilnu proizvodnju hrane, izvoz, smanjenje zavisnosti od uvoza ključnih proizvoda, modernizaciju i digitalizaciju, jačanje prerade i proizvoda veće dodate vrednosti, podizanje kvaliteta, oživljavanje sela kroz infrastrukturu i diverzifikaciju prihoda, zaštita resursa i klimatska otpornost, uz usklađivanje sa evropskim pravilima i fondovima.

Kao najveći problemi su naglašeni sve veći klimatski rizici, uz nisku pokrivenost navodnjavanjem, zatim gubitak i degradacija zemljišta uz usitnjene posede, dugogodišnji pad stočarstva i gašenje gazdinstava, prinosi i kvalitet koji zaostaju zbog tehnologije i tržišnih signala, rast uvozne zavisnosti, te administracija koja usporava implementaciju.

Jedan od najvećih sistemskih rizika Strategija vidi u klimatskim promenama – rast temperatura, češće suše, mrazevi, grad i ekstremi koji prave ogromne oscilacije u prinosima i prihodima.

Materijalne štete od ekstremnih vremenskih uslova u periodu 2000–2020. procenjene su na minimalno 6,8 milijardi evra, što je signal da se „loša godina“ više ne tretira kao izuzetak, već kao nova normalnost. U tom okviru, zabrinjava i podatak da se u Srbiji navodnjava svega 268.305 hektara, odnosno oko 8,3 odsto korišćenog poljoprivrednog zemljišta.

To govori zašto je proizvodnja posebno ranjiva kada je sezona sušna. Zato se najveći deo „rešenja“ u dokumentu, makar indirektno, vraća na infrastrukturu i upravljanje rizicima – navodnjavanje, odvodnjavanje, protivgradna zaštita, sistemi ranog upozoravanja i prilagođene tehnologije koje čuvaju vodu i zemljište.

Još jedna velika slabost je zemljište. Korišćeno poljoprivredno zemljište je između 2012. i 2023. smanjeno sa 3.437 na 3.239 hiljada hektara, pre svega zbog prenamene i širenja građevinskog zemljišta. Istovremeno, Strategija registruje degradaciju zemljišta – pad organske materije, eroziju, salinizaciju i zagađenja, što klima dodatno ubrzava.

Procena u analizi Ujedinjenih Nacija je da je više od polovine teritorije Srbije pod umerenim ili visokim rizikom od degradacije, uključujući deo pod veoma visokim ili ekstremnim.

Ukazuje se i na problem toga što prosečno gazdinstvo u Srbiji ima 6,4 hektara, daleko ispod proseka EU od 17,4 hektara. Broj gazdinstava je u 2023. godini bio manji za 123.197 u odnosu na 2012, dok je prosečna veličina porasla tek oko jedan hektar.

Strategija zbog toga kao ključnu reč izdvaja komasaciju, jer bez ukrupnjavanja teško ide i modernizacija, i racionalna upotreba mehanizacije, kao i ekonomija obima koja je potrebna da bi investicije imale smisla.

Decenijski problem u Srbiji jeste i stanje stočnog fonda, pa je on jedna od najalarmantnijih tačaka i u ovom dokumentu.

Podaci Popisa poljoprivrede 2023. pokazali su dubok negativni trend u odnosu na 2012, jer je broj muznih krava smanjen za 22,1 odsto, goveda za 20,1 odsto, svinja za 33,6 odsto, krmača za 28,5 odsto, koza za 35,5 odsto, a ukupna živina za 19,1 odsto.

Paralelno, dramatično se smanjuje i broj gazdinstava koja drže stoku. Ovaj pad nije samo „sektorski“ problem, već se u Strategiji tretira kao udar na ceo sistem proizvodnje hrane – slabija domaća proizvodnja mesa i mleka, veća zavisnost od uvoza u kriznim momentima i gubitak zatvorenog ciklusa u poljoprivredi.

Zato se među prioritetima do 2034. pojavljuje „reset“ stočarstva kroz investicije u objekte i opremu, jačanje srednjih porodičnih farmi i modele koji bolje povezuju proizvodnju stočne hrane i uzgoj stoke.

Za žitarice važi obrnuta slika, ali i tu postoje oscilacije. Površine su stabilne, ali prinosi osciluju i u proseku su niži od evropskih.

Petogodišnji prosek prinosa kukuruza iznosio je 6,6 tona po hektaru, a pšenice pet tona – ispod proseka EU gde podaci pokazuju 7,6 tona za kukuruz i 5,8 tona za pšenicu.

Struktura setve se u periodu između dva popisa blago pomerila ka pšenici, jer su površine pod kukuruzom su manje za 5,4 odsto, a pod pšenicom veće za 13,1 odsto. Strategija to objašnjava rastom rizika zbog klime i ograničenjima proizvodnje koja se oslanja na vreme, a ne na navodnjavanje i preciznu agrotehniku.

Pšenica je dodatno označena problematičnom, jer nema jasne cenovne razlike između vrhunskog i prosečnog kvaliteta,  pa proizvođači imaju slab motiv da ulažu u sorte i tehnologiju koje bi dale bolji kvalitet.

Dalje, u voćarstvu se vidi još jedna posledica klime i slabijih investicija u kvalitet.

Površine pod drvenastim voćnim vrstama su u periodu 2014–2023. povećane za 7,6 odsto, ali je proizvodnja smanjena za 10 odsto zbog pada prinosa. Kod jagodastog voća rast površina i proizvodnje je snažan, ali i tu prinosi padaju.

Dokument kao uzroke navodi kombinaciju suše, prolećnog mraza i grada, ali i „ljudske“ faktore jer se koristi nekvalitetan i nesertifikovan sadni materijal i podižu zasadi na lokacijama sa većim agroekološkim rizikom.

Ni povrtarstvo ne blista, jer su ukupne površine smanjene sa 125.422 hektara koliko je to bilo 2014. godine na 82.522 u 2023. godini, a proizvodnja je pala sa 1,5 na 1,3 miliona tona, uz rast prosečnog prinosa.

To ukazuje na koncentraciju i intenziviranje dela proizvodnje, ali i na gašenje ili povlačenje velikog broja manjih proizvođača, što se u praksi često povezuje sa nedostatkom infrastrukture, skladišta, hladnjača, plasmanom i stabilnim tržišnim kanalima.

Još jedna „crvena lampica“ u dokumentu tiče se semena. Od 2015. do 2023. atestirane količine hibrida kukuruza pale su za 25,2 odsto, udeo domaćih hibrida u ukupnim količinama pao je sa 67,8 na 44,8 odsto, dok je vrednost uvoza semena kukuruza porasla sa 17,4 na 62,1 milion evra.

Kod pšenice je udeo deklarisanog semena u ukupno utrošenom semenu opao sa oko 49,3 odsto na 32,9 odsto. Strategija navodi da se stabilnost prinosa i kvaliteta ne može graditi na rastu korišćenja nesertifikovanog materijala, i najavljuje jačanje domaćih instituta, rasadnika i podsticaje za sertifikovano seme.

Dodatno, evaluacija prethodne strategije pokazala je nejasne veze između ciljeva i indikatora, kao i probleme u planiranju budžeta i sprovođenju mera.

Od 24 indikatora, 46 odsto je u potpunosti ispunjeno, 33 odsto delimično, dok su mnogi ciljevi „pali“ na implementaciji zbog nedostatka pratećih dokumenata, finansijskih resursa i sporih procedura. Uz to su na sve uticali i spoljni šokovi poput pandemije Covid 19, inflacije i rata u Ukrajini.

Nova Strategija naglašava institucionalno jačanje i bolju koordinaciju politika, odnosno planiranje, monitoring, transparentnost i uključivanje aktera. To ponovo otvara pitanje ne samo kvaliteta Strategije, već da li država ima mehanizam da ono što napiše pretvori u programe, pravilnike i isplate koje stižu na vreme.