Sakupljanje, skladištenje i reciklaža otpada u svetu je ne samo ekološka potreba nego i profitabilan biznis u kojem radi armija ljudi. Zbog toga je većina, posebno razvijenih zemalja, donela niz zakona kojima je definisala povlastice i stimulanse u toj grani koja iz godine u godinu beleži sve veći rast. Takvu ekonomsku politiku preuzele su i zemlje iz okruženja gde je, u poređenju sa 2005. godinom, za 70 odsto povećan obim recikliranog otpada, a prerada nekih vrsta materijala, poput metala, zabeležila je rast od 83 odsto, što predstavlja i značajnu uštedu ograničenih prirodnih resursa. Srbija ni izbliza ne sledi tako dobre primere zemalja u susedstvu, jer se samo oko 15 odsto otpada prerađuje, ali i to je napredak u odnosu na tri do četiri odsto, koliko je u reciklažu ulazilo pre pet godina.
Glavna prepreka za veći udeo prerađenih sirovina u industrijskoj proizvodnji jeste to što zakonski okvir još nije uspostavljen. Ključni zakoni kojima bi trebalo da bude regulisana ova oblast, najavljuju se većnekoliko godina, ali nikako da pređu prag Skupštine, iako je to jedan od važnih uslova za približavanje Srbije Evropskoj uniji. Istovremeno, ni Nacionalna strategija upravljanja otpadom, koja je usvojena 2003. godine, još nije našla primenu u praksi, jer ima neobavezujući karakter. Mnogo više se očekuje od najavljenog zakona o upravljanju otpadom i zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, kao i podzakonskim aktima, kojima bi trebalo da budu razgraničene nadležnosti, utvrđena odgovornost proizvođača, prerađivača i sakupljača otpada i preciziran način njegovog pouzdanog odlaganja. Predlogom zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu primeniće se načelo „zagađivačplaća“ i povećaće se odgovornost proizvođača za sopstvene proizvode. Proizvođači, uvoznici, punioci i isporučioci biće u obavezi da besplatno preuzimaju sav ambalažni otpad od krajnjih korisnika, kao i da obezbede njegovu reciklažu i konačno odlaganje. Sa druge strane, krajnji korisnici će morati da sakupljaju, razvrstavaju i privremeno skladište ambalažni otpad.
Ko će koga nadmudriti
Treba, takođe, naglasiti da u razvijenim zemljama postoje i oštre sankcije za zagađivače, ali i bolji uslovi za sakupljanje i sortiranje otpada, što je prvi nivo pomoći firmama koje se bave reciklažom. Trebalo bi imati u vidu i da reciklaža svakog od oko 20 vrsta otpada koji se mogu prerađivati, predstavlja dobru osnovu za upošljavanje od 500 do hiljadu radnika, koji bi bili angažovani na sakupljanju ili preradi tog otpada. Tako, osim ekološkog, država ima i snažan ekonomski, ali i socijalni motiv da pomogne razvoj te grane. Naime, posebno osetljiv segment ove priče je činjenica da se sakupljanjem sirovina u našoj zemlji uglavnom bave pripadnici romske narodnosti, kojima je potrebna edukacija, odgovarajuća oprema ali i poslovna udruženja preko kojih bi mogli da naplate svoj rad i da regulišu socijalni status. Prema rečima Gordane Perović, direktora Agencije za reciklažu, veliki je problem što odnosi između sakupljača i prerađivača nisu regulisani. Nisu retke ucene i prevare na obe strane, jer otkupljivači pokušavaju da snize cenu pronalazeći nepostojeće nedostatke, a sakupljači im „odgovaraju“ tako što ubacuju olovo u limenke ili vlaže papir kako bi otpad bio teži. Uprkos tome što je čitava oblast neregulisana, isplativost prerade je nesumnjiva, pa je za samo nekoliko godina, prema rečima Perovićeve od šezdesetak preduzeća koja su bila registrovana da se, u različitom stepenu obrade, bave reciklažom, sada je narastao na više od 300.
Koliko je tema aktuelna, svedoče i diskusije na nedavno održanoj konferenciji „Upravljanje komunalnim, elektronskim i industrijskim otpadom – Ekološki benefiti i ekonomski potencijali“ koju je organizovao Danasov conferens centar. Panelisti su se složili da je za sistemsko upravljanje otpadom neophodna zakonska regulativa čiju implementaciju bi nadgledala vlada, dok bi za sprovođenje bili zaduženi predstavnici lokalne vlasti, građani i industrija. Kada je rečo izboru sistema reciklaže koji bi bio najbolji za Srbiju, Rebeka Božović, generalni sekretar Društva za postupanje sa ambalažnim otpadom Sekopak, koje uveliko sarađuje sa evropskom asocijacijom Pro Jurop, tvrdi da bi to bio takozvani „dualni“ model prema kome odgovornost za ambalažni otpad snose kompanije koje ga plasiraju na tržište. Za selektovanje i sakupljanje otpada zadužena je lokalna samouprava u saradnji sa građanima, dok sprovođenje čitavog procesa nadgleda vlast, ističe Božovićeva.
Koliko je značajna uloga lokalne samouprave, potvrđuje jedan od retkih, dobrih primera čačanske opštine, gde je primenjen princip „dve posude kod korisnika“.
– Rečje o pilot projektu, a najefikasnijim se pokazao model kese za suvi otpad i klasična posuda za mokri, gde je sadržaj sekundarnih sirovina prilikom selekcije iznosio oko 75 procenata, dok se kao najlošiji pokazao model sa plavim i zelenom kantama postavljenim u dvorištu korisnika, gde je procenat prikupljenih sirovina iznosio samo 16 odsto. Finansijska dobit opštine Čačak od izdvajanja sekundarnih sirovina, iznosi 131 evro po toni, u šta je uračunata cena sirovine ali i ušteda na deponijskom prostoru i troškovima transporta, ukoliko bi sav otpad završio na deponiji – istakao je Velimir Mitrović, menadžer opštine Čačak i dodao da ova opština ima uslove da do 2010. razvije primarnu selekciju na celokupnoj svojoj teritoriji.
Opasnosti elektronskog otpada
Ipak, daleko veću glavobolju od komunalnog, lokalnim vlastima i ekolozima predstavlja elektronski i električni otpad, koji u strukturi postaje sve dominantniji, jer je rečo granama koje se, s jedne strane intenzivno razvijaju, a sa druge, vek trajanja aparata postaje sve kraći.
– Elektronski i električni otpad kod nas se prerađuje i skladišti bez ikakve kontrole. Dragocene materije, poput aluminijuma, bakra, kalaja i zlata iz električnih uređaja bačenih pored puta ili kontejnera, najčešće se izdvajaju i prodaju po neutvrđenim cenama, dok se više od 60 štetnih materijala zadržava u zemlji. Među njima su berilijum, hrom, živa, selen, arsen, dioksin i brom, koji mogu da budu i fatalni uzročnici trovanja i oštećenja organa, dok se zemljište i podzemne vode trajno zagađuju – upozorio je Nebojša Vraneš, osnivači suvlasnik firme SET, čiji je moto „ziro vejst“, odnosno reciklirati i upotrebiti sav materijal iz elektronskih i električnih uređaja, tako da ništa ne završi na deponiji.
Nikola Ergić, generalni direktor firme Božići sinovi, potvrđuje da su sve faze u preradi IT otpada bitne, od dolaska na lokaciju i preuzimanja elektronskog otpada, bezbednog transporta, do reciklaže i izvoza nereciklabilnog otpada, koji se kod nas ne skladišti.
– Naša kompanija poseduje ADR sertifikat za bezbedan transport, ali problem je što se vlasnici računara ne odazivaju u dovoljnoj meri jer se boje da neko ne iskoristi podatke sa hard diskova. U našem pogonu trajno i pouzdano se brišu poverljivi podaci, koje „ni najbolji hakeri ne mogu da povrate“ – ističe Ergići dodaje da je ta firma jedini partner Majkrosofta na teritoriji Srbije u okviru Mar projekta, koji podrazumeva reciklažu starog računara i izradu nove mašine od sekundarne sirovine, koja se potom donira u dobrotvorne svrhe.
Impuls razvoju reciklaže e-otpada u Srbiji dala je kompanija Telenor, koja je prošle godine pokrenula akciju u kojoj je pozvala svoje korisnike da donesu stare aparate i da uz popust od 1.500 dinara kupe nove.
– Naišli smo na odličan odziv. Tokom akcije reciklirano je 75.000 telefona, što je blizu osam tona materijala, ali ove godine očekujemo manji odziv korisnika jer popust od 1.500 dinara više nije u opticaju. Ipak, pokrenućemo niz novih akcija sa ciljem da pomognemo kampanju smanjenja emisije ugljen-dioksida za 40 odsto do 2016, u odnosu na nivo iz prošle godine – ukazuje Daniel Kiš, menadžer programa za klimatske promene Telenora.
Dobri primeri
– Od 28 zemalja u kojima posluje Koka kola, u 20 država ima organizovan sistem upravljanja otpadom, a 17 organizacija koje se bave otpadom su u suvlasništvu kompanije, a ilustrativni primeri su sistemska rešenja u Rumuniji i Češkoj. Tako, Eko-Rom (osnovan 2003. u Rumuniji), ima više od 650 partnerskih kompanija i 523.000 tona licencirane ambalaže. Prve godine poslovanja na tom tržištu realizovan je povraćaj ambalaže u iznosu od dva odsto i stepen reciklaže od 0,5 odsto, a do 2010. planiramo da uvećamo procenat povraćaja na 50 a reciklaže na 25 odsto. Da je to moguće pokazuje primer Češke, gde je procenat reciklaže oko 70 odsto. Sistem Eko-kom (čiji je jedan od osnivača Koka kola) ima udeo na tom tržištu ambalaže oko 40 odsto, a količina recikliranog otpada po glavi stanovnika iznosi 35 kilograma – kaže Sanda Parezanović, direktor za komunikacije i odnose sa javnošću Koka kole.
Procenat reciklaže u Evropi iznosi 55 odsto
Joakim Kuoden, generalni direktor Pro Jurop, asocijacije koja okuplja 30 evropskih zemalja i Kanadu, ističe da je dugoročni cilj te organizacije povećanje procenta reciklaže i smanjenje komunalnog otpada.
– Procenat reciklaže stakla i papira trebalo bi da dostigne 60 odsto, metala 50 odsto, plastike 22,5 odsto, dok bi procenat recikliranog drveta trebalo da iznosi 15 odsto. Ove godine, dopunjena je evropska Direktiva o upravljanju otpadom i sve zemlje članice Pro Juropa, dužne su da donesu programe za smanjenje količine otpada i povećanje procenta reciklaže. Do 2015. predviđena je obaveza separacije otpada na mestu sakupljanja za bar četiri elementa i to papir, metal, plastiku i staklo. Očekujemo da u Evropi bude uvećan sadašnji prosek od 55 odsto recikliranog otpada, i da se dostigne nivo najuspešnijih zemalja, poput Belgije, gde se oko 80 odsto sekundarnih sirovina prerađuje, dok je u Austriji, Nemačkoj, Luksemburgu i Češkoj taj procenat je veći od 65 odsto. Jasno je da je Srbija na samom početku kada je ova oblast u pitanju, ali je vrlo brzo vidim u našoj organizaciji – rekao je Kuoden.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
