Nije važno šta, nego gde radiš

Razlike u platama su ogromne, a istraživanje koje su sproveli DŽejson Furman, glavni ekonomski savetnik američkog predsednika Baraka Obame i Piter Orscag, koji je nekada imao vodeću ulogu u kreiranju budžeta SAD, pokazuje da je u proteklih nekoliko decenija taj jaz produbljen. Na jednoj strani spektra nalaze se radnici koji su zaposleni na osnovu privremenih ugovora, rade za male firme, ili su samozaposleni. Neki od njih rade više poslova i očekuje se da će, ukoliko zaživi takozvana ekonomija deljenja, njihov broj biti uvećan. Istovremeno, države u razvoju često su primer velikih razlika između zarada u formalnom sektoru (kompanije poput Petrobrasa u Brazilu i Infosisa u Indiji) i „neformalnoj ekonomiji“. Da situacija bude gora, čak i u ekonomski razvijenim zemljama, gde je širok opseg socijalne zaštite, pristup pomoći je daleko od pravičnog. Ilustracije radi, zaposleni u velikim, profitabilnim kompanijama uglavnom imaju bolju zdravstvenu zaštitu, veće penzije i mogućnosti za obuku, pa se i naknade za porodilje određuju na osnovu položaja koji zauzimaju na poslu.

Navedeni podaci su uznemirujući. Talenat i trud bi trebalo nagraditi, ali dve osobe sa istim kapacitetima i posvećenošću ne treba različito tretirati samo zbog toga što jedna od njih ima siguran posao u velikoj, uspešnoj kompaniji. Takve razlike su pod znakom pitanja ne samo ako primenimo princip pravičnosti, već su i ekonomski neopravdane, imajući u vidu da mogu da ograniče mobilnost radnika između kompanija i sektora. Na primer, zaposleni će možda dva puta razmisliti da li da napuštaju kompaniju ukoliko to znači gubitak dragocenih povlastica, zbog čega je malim kompanijama teško da zapošljavaju najtalentovanije radnike. Ekonomska politika ne bi trebalo da onemogući uspešnim kompanijama da povećavaju zarade i nude bolje uslove rada, ali bi trebalo da se postara da svi učesnici na tržištu rada, bez obzira na status, imaju isti pristup osnovnim olakšicama i da nastoji da umanji troškove koji onemogućavaju mobilnost između kompanija, sektora i oblika zaposlenja. Obamina reforma zdravstvenog sistema predstavljala je važan korak u dobrom pravcu, ali izmene socijalnog sektora treba da sežu mnogo dalje. Da bi se primenila načela pravičnosti i sistem postao delotvorniji, prava i olakšice trebalo bi davati pojedincima, a ne kompanijama ili da budu određivana na osnovu statusa zaposlenih.

U cilju prilagođavanja socijalnog sistema izmenjenim ekonomskim okolnostima i borbe protiv nejednakosti među pojedincima, Francuska razmatra uvođenje takozvanog pojedinačnog računa aktivnosti. To praktično znači da svi koji pristupaju tržištu rada treba da dobiju „pojedinačni račun“, koji će važiti do kraja njihovog života i omogućavati im da sabiraju poene na isti način na koji putnici u avionu broje milje. Poeni bi se dobijali radom i u privatnom i u javnom sektoru, poslovi koji iziskuju fizički napor više bi se vrednovali od kancelarijskih, a poene bi donosilo i volontiranje na poslovima od javnog značaja. Takav princip podrazumevao bi i „trošenje poena“ na doživotno obrazovanje i profesionalnu obuku, čime bi radnici postali nezavisniji.Takođe, postojala bi mogućnost da nezaposleni samoinicijativno umanje socijalnu pomoć i „investiraju“ odgovarajuće poene u dodatno školovanje.

Autor je profesor na Školi za upravu Herti u Berlinu i generalni komesar za planiranje politika Vlade Francuske