Lekcije iz Kine, Poljske i SFRJ koje bi Srbija mogla da nauči danas i da se izvuče iz siromaštva

Prema rečima Branimira Jovanovića, saradnika Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije to je pokazatelj da je potrebna promena ekonomskog modela, da je potrebno više se fokusirati na produktivnost, na nove tehnologije, na inovacije i na industrijsku politiku.

Industrijska politika je dugo vremena bila „politika koja se ne pominje“.

„Od 1990. do 2020. otprilike, industrijska politika bila je zabranjena tema. Ali poslednjih godina se vraća, čak je i MMF počeo da objavljuje radove na ovu temu. Pre toga su se čitava Evropa i Azija, nakon Drugog svetskog rata razvili zbog industrijske politike.
Najbolji primeri su Soni u Japanu, Samsung, Kia u Južnoj Korej. Kina je razvila Build Your Dreams (BYD) i ostale. Industrijska politika u principu znači da država odlučuje da podržava određene sektore, postavlja ciljeve i kreira mere za podršku tim sektorima“, ističe Jovanović dodajući da i prošlogodišnji izveštaj Marija Dragog zapravo zagovara vođenje industrijske politike od strane EU.

Prema rečima Nenada Jevtovića, direktora Instituta za razvoj i inovacije (IRI) objašnjava da država gleda gde ima najmanja komparativna zaostajanja i pokušava da što više podigne položaj u lancu vrednosti.

„Srbija ima najmanja komparativna zaostajanja, kod prerađivačke industrije, u mašinskoj i namenskoj industriji, i naravno u prehrambenoj industriji.

Na primer, ne moramo samo da pravimo brisač i motor za brisač. Da pokušamo da napravimo neki kompleksniji deo, recimo za početak alnaser. Najbolji primer toga je Milanović inženjering. On je bio kooperant Simensu i pomerao se uz lanac vrednosti.

Imamo mi dobrih malih preduzeća. Još jedan primer je Livnica odlivaka iz Ade. Oni rade za Boing. Zašto ne bismo pomogli da ta firma sa 70 dođe na 120 zaposlenih“, napominje Jevtović.

Najbolji primer industrijske politike je Kina i razvoj lanca brednosti od sirovina za baterije, preko baterija do električnih automobila. Kina je u taj razvoj investirala 250 milijardi dolara i kineske kompanije su lideri u tom sektoru.

Jovanović ističe da su sektori koje bi Srbija mogla podržati proizvodnja hrane, tekstilna industrija, automobilska industrija i energetika.

„Tih šest sektora, u čitavom regionu Balkana, imaju potencijal da se razviju. Konkretno ako pričamo o poljoprivredi i hrani, ekonomisti smatraju da to ne treba razvijati, jer je u poljoprivredi niska produktivnost, niska dodata vrednost. Međutim, poljoprivreda može da ima i visoku dodatu vrednost, ako proizvodite visok kvalitet. Zašto Srbija da ne počne da proizvodi najskuplje maline na svetu?“, kaže Jovanović.

Međutim, to zahteva promenu do skoro vladajuće paradigme, prema kojoj država postavlja pravila igre, a kompanije posluju. U slučaju vođenja industrijske politike, država više nije samo sudija, već aktivno podržava neke industrije, utiče da se više primaju studenti na određene fakultete, itd.

U SFR Jugoslaviji je industrijska politika veoma korišćena, pa se tako Kragujevac razvijao kao centar automobilske industrije, neki drugi gradovi kao centar duvanske industrije, pa onda u trećima tekstilna industrija…

Nenad Jevtović ističe da kod nas već dugo preovladava neoliberalni koncept i da čak i da država želi da sprovodi industrijske politike, pitanje je da li bi bilo dovoljno ljudi sa znanjem da to sprovedu.

Međutim, sagovornici Danasa ističu da u jednoj oblasti jeste bilo napretka, a to je digitalizacija. Jevtović kaže da je to primer da kada se hoće, može se.

„Vidi se da je u tom trenutku premijerka Vlade Srbije Ana Brnabić i dok je bila pre toga ministarka stavila fokus na to. To je dokaz da kada neko ima nešto na agendi, može da se uradi. E sada, zašto nema mnogo više stvari na agendi i to je sad pitanje za domaće političare“, napominje Jevtović ističući da Srbija prema indikatorima iz oblasti digitalizacije zaostaje za prosekom EU svega tri godine, a u nekim elemntima je i ispred EU proseka..

Jovanović ocenjuje da to jeste primer industrijske politike, ali razvoj nijedne zemlje ne može da bude zasnovan samo na jednom sektoru.

„Prvi primer tu je Estonija. Estonija je važila za zemlju koja je najdalje otiišla u primeni IT, ali poslednjih nekoliko godina Estonija stagnira. Čak je i Litvanija postala bolja od Estonije po svim parametrima, zato što se Estonija previše fokusirala samo na IT“, napominje on.

On ističe da je problem u regionu kod ostalih industrijskih grana što se fokusiramo na proizvode sa niskom dodatom vrednošću.

„Treba da se uradi taj skok iz proizvoda sa niskim troškovima ka proizvodima visokog kvaliteta. Tako su, između ostalog, radili Kinezi. Napravili su strategiju „Made in China 2025″. Ta strategija je rekla eksplicitno, hoćemo da promenimo imidž Kine, od zemlje koja proizvodi proizvode niske vrednosti, jeftino, u zemlju koja proizvodi visok kvalitet“, napominje Jovanović.

Oni ističu i da bi Srbiji u toj promeni ekonomskog modela veoma pomoglo članstvo u EU.

„Na primeru Poljske, između dva velika šoka. svetske finasijske krize i korone 2020. godine, ta zemlja je ostvarila ubedljivo najveći kumulativni rast u Evropi od 47,5 odsto. Punopravno članstvo donosi najviše, ali i ostali modeli koji se razmatraju bi doneli benefite i pomogli da se podigne trenutna stopa rasta“, ocenio je Jevtović.

Jovanović ističe da modeli pokazuju da bi se vreme potrebno da Srbija smanji nivo siromaštva na prosek EU, ulaskom u Uniju prepolovilo.