Odluka koja je uzburkala francusku javnost

Reč je o epohalnom događaju iz francuskog radničkog i sindikalnog života: osam sindikalnih vođa iz bivše firme Gud jars iz Amijena, ugašene posle odluke poslodavca da delokalizuje proizvodnju u neku zemlju sa jeftinijom radnom snagom, osuđeno je 12. januara na dve godine zatvora uslovno (od toga je devet meseci strogog zatvora), zato što su 6. i 7. januara 2014. trideset sati prinudno držali zatvorene u prostorijama uprave dvojicu direktora (nad kojima nisu vršili nikakvo nasilje i kojima su donosili besplatne sendviče). Ova odluka odjeknula je kao bomba ne samo u redovima radnika i sindikalista, već i u javnom političkom životu s obzirom na to da od 1945. godine nijedan sindikalista nije osuđen na zatvor zbog svoje aktivnosti. Ono što je pošlo za rukom „gvozdenoj dami“ u Engleskoj, da kriminalizuje štrajkove i sindikalnu borbu radnika, u Francuskoj nikome nije padalo na pamet – ni desnici, ni levici. Ova odluka suda je svojevrsni test klasnih odnosa snaga od istorijskog značaja. Mikael Vamen, borbeni predvodnik sindikata CGT u kompaniji Gud jars, uz Ksavijea Matjea, vođu sindikata CGT iz firme auto-guma Kontinental, koja je doživela sličnu sudbinu posle krize iz 2008, postao je nacionalni simbol borbenih delova radničke klase. Dezindustrijalizacija je tada za godinu dana zbrisala 400.000 radnih mesta u metalurgiji, mahom u automobilskoj industriji.

Socijalisti su, na vlasti ili u opoziciji, prepustili kapitalu da sprovodi svoje „reforme“ onako kako to odgovara trci za profitom. Rastrojena levica, komunisti i trockisti, koji na osnovu skromnih izbornih rezultata (od dva do pet odsto) dobijaju od države finansijsku nadoknadu koja im omogućava preživljavanje do sledećih izbora, pokazali su se nesposobnim da otvore prostor za, inače lokalno ograničenu, sindikalnu borbu, zadovoljavajući se deklarativnom podrškom radnicima. Sindikati rastrzani između korporativnih strategija i želje njihovih vođa za visoko državno nameštenje ne mogu se čak ni za prvomajske praznike dogovoriti o zajedničkom nastupu, i da nije turskih i kurdistanskih radnika s njihovim partijama i crvenim zastavama, ulice francuskih gradova bile bi u to vreme gotovo prazne. Čak ni najstariji i najborbeniji radnički sindikat CGT (Generalna konfederacija rada) nije u stanju mobiliše svoje članstvo. Radničkom klasom je ovladao duh depresije, a među nezaposlenima i otpuštenima, koji nemaju nikakvu šansu da pronađu novo radno mesto, bes i očaj nalaze ishodište u sve masovnijem glasanju za krajnju desnicu (Front national). Kapital, mediji i političke stranke, uključujući i socijaliste, koji u svom programu već odavno nemaju ni gram socijalizma, a u članstvu nijednog radnika, akcenat stavljaju na terorizam, šireći strah od islama i Arapa, ignorišući pritom činjenicu da su „obojeni“ radnici vitalni deo metalurgije i građevine. Ako se ima u vidu da su novi naraštaji tih stranih radnika izloženi zakonski zabranjenom, ali prikrivenom i dubokom usađenom rasizmu, da čine većinu mladih nezaposlenih i da ih najviše ima u zatvorima zbog, mahom sitnih, prekršaja, onda nije teško zaključiti da je Francuska bremenita socijalnim eksplozivnim koktelima. S druge strane, ovaj svojevrsni elektro-šok mogao bi izvući iz letargije jedan od najstarijih radničkih pokreta u Evropi i oživeti „državu blagostanja“.

Sud u Amijenu doneo je političku odluku, na zahtev vlade ili sitnoburžoaskog javnog mnjenja, koje vladajući socijalisti nastoje pridobiti za naredne izbore, a ne na zahtev poslodavca ili direktora, s kojima je postignut kompromisni dogovor posle sedmogodišnje pravosudne gerile. Slično je bilo i sa predvodnicima Kontinentala koje je sud, zbog polupanih kompjutera, najpre osudio, a potom pomilovao. Oba puta radnicima je, kako kaže njihov advokat, „pukao film“, jer ih je suprotna pregovaračka strana zamajavala, dok su se njihove porodice, brakovi i neisplaćeni krediti za kuće obrušavali pred njihovim očima. Sud nije mogao da dokaže nijednu individualnu krivicu, te je zato kažnjena vodeća sindikalna garnitura. Mikakel Vamen kaže da su odluke suda, koje zavise od ministra pravosuđa, političkog karaktera. „Ova takozvana socijalistička vlada šalje poruku zaposlenima da treba da ćute bez obzira na socijalno nazadovanje“, poručio je Vamen. „Od sada će u svim socijalnim borbama ova sudska odluka iz Amijena biti preteća ekran-zavesa za sve“, kaže advokat osuđenih Fjodor Rilov. Pravnici koji podržavaju odluku suda kažu da „radnici ne mogu sami sebi da kroje pravdu“, dok Filip Martines, generalni sekretar CGT, ističe da je ovo „glasna poruka vlade, poslata na adresu zaposlenih koji se bore da sačuvaju radno mesto“. Osećaj duboke nepravde dopreo je čak i do pojedinih ministara i poslanika socijalista, koji osuđenima preko Tvitera šalju „bratsku emociju“. Levica i sindikati najavljuju široku mobilizaciju protiv odluke koja je udar na istorijsku Povelju Pokreta otpora iz 1945, i temelj posleratnih radničkih i sindikalnih prava (ovi navodi uzeti su iz L Monda od 14. januara 2016).

Autor živi i radi u Nansiju (Francuska), a tekst je preuzet sa portala Centra za razvoj sindikalizma