Pre do statusa socijalni slučaj nego do mirovine

I sve bi bilo u redu da realnost, u kojoj živi nekoliko desetina hiljada radnika iz više od 400 firmi koji su u 2015. bili prinuđeni da uzmu socijalni program, nije tako teška, gotovo surova. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da praktično ne postoji nikakva šanse da dobiju novi posao. Najveći je broj radnika koji su se, suočeni sa beznađem u fabrikama (Zastava, Prva petoletka, IMT, IMR, 14. oktobar, Fabrika vagona, MIN…) koje je država odlučila da „ugasi“, opredelili za onu opciju iz socijalnog programa koja je za „dobrovoljno“ napuštanje radnih mesta podrazumevala isplatu 200 evra po godini staža. Kako je uglavnom reč o zaposlenima sa, u proseku, od 25 do 30 godina radnog staža, nije teško izračunati da je većina tih radnika fabrike napustiIa sa po 5.000 do 6.000 evra u džepu. S tim novcem trebalo bi da žive do penzije, kojoj mogu da se nadaju tek za deset do 15 godina. Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje mogu da overavaju zdravstvene knjižice, dok je onima koji imaju do 50 ari zemlje to pravo uskraćeno.

Ako je suditi prema informacijama iz Saveza samostalnih sindikata Srbije, 5.000 do 6.000 evra otpremnine mnogima je bilo dovoljno da prežive određeni vremenski period, nakon čega su počeli da se obraćaju sindikatima za pomoć, tražeći, najčešće, da im se pomogne u pronalaženju novog posla. Oni koji su rešili da pokrenu sopstveni posao, a bilo je i takvih, uglavnom su propali. U Kragujevcu nekako „životare“ oni prekobrojni Zastavini radnici koji su se samoinicijativno „prekvalifikovali“ u građevince, uglavnom kreče, postavljaju izolaciju, ili rade na građevinskim objektima kao „fizikalci“. Preživljavaju i tzv. polutani, odnosno oni koji su odlučili da se vrate u zavičajna sela i posvete se poljoprivredi. Svi ostali su ozbiljni kandidati da steknu status socijalnog slučaja, ako to u međuvremenu nisu postali. Poseban problem predstavlja to što mnogima od njih radni staž nije povezan, a ostali su, najverovatnije zauvek, i bez neisplaćenih zarada. Jer, jedan od uslova za dobijanje otpremnine iz socijalnog programa odnosio se upravo na odustajanje od zahteva za isplatu zaostalih zarada.

Podsećanja radi, u vreme vlade Mirka Cvetkovića radnici su otpuštani uz povoljnije socijalne programe. Tako je, recimo, otpremnina za one koji su dobrovoljno napuštali svoja radna mesta, umesto sadašnjih 200, iznosila 300 evra po godini staža. Istovremeno, postojala je i opcija „pet godina do penzije“, koja je omogućavala svim radnicima kojima je ostalo pola decenije do ispunjavanja jednog od uslova za penzionisanje, da tih poslednjih pet godina radnog staža provedu na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, gde su do odlaska u mirovinu primali pristojne mesečne prinadležnosti i mogli da uplaćuju doprinose za PIO.

Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije u Kragujevcu, kaže da su socijalni programi danas, za razliku od početka 2000-ih, kad je u Zastavi bilo nekoliko desetina hiljada radnika, odraz neodgovornosti i nesposobnosti aktuelne vlasti da reši privredne probleme i pokrene srpsku industriju.

– Strategiju ekonomsko-privrednog razvoja Vlada Srbije zasniva na zatvaranju fabrika i otpuštanju radnika. U prilog tome najbolje svedoče izjave ministra privrede Željka Sertića u vezi sa fabrikama koje su prethodnih godinu dana otišle „pod led“. Odgovorno tvrdim da su radnici u Srbiji, kako oni koji još uvek nešto rade, tako i oni prekobrojni, u najgorem položaju od Drugog svetskog rata. Njima su ugrožena ne samo radnička i građanska prava već i sam biološki opstanak, jer mnogi od njih više nemaju ni za hranu – upozorava Ristić.

Kako to rade ekonomski razvijene države

– Radnici iz evropskih zemalja koji ostanu bez posla u znatno su boljem položaju nego njihove kolege u Srbiji. U Engleskoj, recimo, primaju do 100 funti nedeljno do nalaženja novog posla, a u tom periodu imaju i pravo na nadoknadu za plaćanje stanarine. Ista prava ostvaruju i radnici u Nemačkoj koji ostanu bez posla. Oni do novog radnog angažmana primaju oko 700 evra mesečno, a mogu da računaju i na druge pogodnosti. Situacija je slična u većini evropskih država, a u najboljoj poziciji su prekobrojni radnici u skandinavskim državama – ističe analitičar Vlada Vučković, inače bivši predstavnik Zastave u Londonu.

Opcija pet

Retroaktivnom (i neustavnom) primenom novog Zakona o PIO, koji propisuje da se u punu penziju odlazi sa 65 godina života, aktuelna vlada kaznila je oko 6.000 radnika, koji su od 2011. godine napuštali preduzeća uz opciju „pet godina do penzije“, trajnim umanjenjem penzija i do više od 20 odsto. Udruženje „Opcija pet“, koje okuplja, po tom osnovu, oštećene radnike zatražilo je od Ustavnog suda ocenu ustavnosti retroaktivne primene Zakona o PIO, a podnelo je i prijavu Upravnom sudu u Beogradu. Čelnici „Opcije pet“ najavljuju i tužbu Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu.