Prekarni radnici su nevidljivi

U lancu kapitalističke ishrane na predatorskom vrhu su kapitalisti, radnicu su na dnu. Oni koji nisu kapitalisti a sebe ne vide kao radnike, hteli bi po svaku cenu da izbegnu dno i da uspostave održivu udaljenost prema vrhovnim predatorima. U toj „sredini“ muvaju se mnogi, od tzv. srednje klase, preko akademske zajednice, do uposlenika u tzv. kreativnoj industriji. No, vrag je odneo šalu, pa su „iskliznuća“ iz zlatne sredine u pravcu socijalnog dna sve brojnija i sve češća. Tako smo dobili novi tip prekarijata. Ovi prekarijanci su u šoku pod naletima onesiguravanja života i rada, ali još nisu pali na dno i ušli u stanje socijalne hibernacije, zombizacije i fatalističkog mirenja sa svim i svačim i sa svakom nevoljom. Još vide i nastoje da budu vidljivi. I glasni.

Među najimpresivnijim manifestacijama kreativnog prekarijata je EuroMayDay. Počelo je u Milanu 2001. godine, a danas ovu majsku erupciju vidljivog prekarijata susrećemo po mnogim evropskim prestonicama.

* * *

Nevidljivost prekarnih radnika i svekolikih procesa prekarizacije rada i života podržana je od strane kapitalista i njihove države, a ćutke i od političkih partija, akademske zajednice, tzv. javnih intelektualaca, organizacija civilnog društva. Izvan ovog velikog kruga socijalno obnevidelih nalazimo tek poneku nevladinu organizaciju uglavnom leve orijentacije („manje levičarska grupe“) i poneki sindikat. Otvorene su za temu prekarnosti jedna ili dve novine, nekoliko portala, za pojedinačne slučajeve još nekoliko novina.

Proizvođačima nevidljivosti je lako kada posla imaju sa onima koji hoće da budu nevidljivi. Nešto je drukčije sa nevidljivima koji su odlučili da budu vidljivi, i oni i razlozi i uzročnici njihove nesreće. Evo, ovih dana udruženje „Opcija pet“ iz Kragujevca pokrenulo je inicijativu za izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Oni skupljaju potpise za pokretanje inicijative u Narodnoj skupštini za promene onih odredbi zakona koji ih pogađaju. Njima su se pridružili i radnici pogođeni istim problemom u Kraljevu, Kruševcu, Trsteniku, Novom Sadu… Skupljeno je nekoliko hiljada potpisa. A svi oni su pre tri-četiri godine prihvatili socijalni program dok je važio jedan zakon o uslovima za odlazak u penziju, a sada su po usvajanju novog zakona ostali na cedilu – preti im trajno umanjuju penzije (za 20,4 posto).

E o svemu ovome moglo se pročitati, čuti videti na veoma retkim medijima: kragujevačka televizija i radio, list Danas i nekoliko portala. A bogami u četvrtak u ponoć i u Trećem dnevniku RTS-a (autorke Jovana Đurović i Nevenka Đelić). I to je sve. Ostali ili ne vide ili neće da vide (i tako, sve dok i oni jednog dana ne postanu nevidljivi!).

Hteli smo, nas nekolicina sociologa i sličnih, da učinimo nešto protiv nevidljivosti prekarnih radnika, da istražujemo „prekarijum“, prekarijat, prekarne radnike i njihov prekarni život. Može se to i bez para, ali je to onda druga vrsta istraživanja. Osmislili smo osnovu istraživačkog projekta i prikrivajući sopstvenu prekarnost, počeli da tragamo za uslovima za istraživanje. Poenta je bila na novcu, da barem pokrije troškove terenskog dela istraživanja. Razgovarali smo sa osam mogućih „donatora“, pokušavali da ih udružimo, kao biće im jeftinije. Od osam, tri fondacije nisu prihvatile ni razgovor na temu istraživanja. Tema nije u programu njihovog rada. Kod preostalih pet smo išli na razgovore. Uglavnom, mučne. Vi govorite o važnosti teme, o razlozima zašto valja istraživati prekarijum, govorite zašto je to dobro i kako bi rezultati tog istraživanje ovaj nevidljivi svet učinili vidljivijim i kako bi se pobudila barem empatija, ako ne nešto više i primerenije problemu. I ništa. Bivali smo redom odbijani. U jednom „resursu“ nam rekoše: „Pa nisu oni ćoravi, šta ima drugi da ih čini vidljivim!“ Budibogsnama. Rekosmo, da nam je „progledavanje“ bilo u podtekstu, a da smo prvenstveno hteli da skinemo skramu sa naših očiju. I ništa. Onda smo počeli da šaljemo „cirkulare“ sa našim projektom. I dobismo jedan jedini pozitivan odgovor, Fondacija za otvoreno društvo. Gotovo bez reči, sa razumevanjem i podrškom. Ovih dana završavamo istraživački izveštaj, a ovo što ste mogli da pročitate u dvadesetak nastavaka ovog serijala su delići materijala pripremljenog za izveštaj.

Posle našeg početka rada na projektu, započet je u Sloveniji, Hrvatskoj i još osam zemalja članica EU, projekat „Porast dualnog tržišta rada: borba protiv prekarnog rada u novim državama članicama putem industrijskih odnosa“. Koordinator projekta je Dublin City University, a naručilac istraživanja: Evropska komisija. Istraživanje traje od 12. meseca prošle godine do devetog meseca 2016. godine. Onlajn upitnik za ovo istraživanje može se pronaći na sajtu Saveza samostalnih sindikata Hrvatske.

* * *

Prekarni nevidljivi radnici grade svoju nevidljivost, stalno je obnavljaju. Oni se plaše vidljivosti, oni su u strahu da im se ne desi „vidljivost“. Misle da bi onda bili na udaru, da bi bili izloženi svakom vetru i svakoj promaji. A zna se šta nam sve promaja radi!

Prekarni radnici su uvereni da ih „nevidljivost“ štiti, da su tako u zaklonu, da im urokljive oči ne mogu ništa. Da li nevidljivi ljudi vide sebe? Šta biva? Šta biva kad nevidljivi prekarni radnik stane pred ogledalo, da li vidi? Šta vidi?

Ne vide ni oni što idu za Domanovićevim Vođom. Progledaju pred sam kraj i vide – slepog vođu. Slepoća vođe bila je nevidljiva, njegovi sledbenici su videli vođu ali ne i njegovo (i svoje) slepilo.

Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma www.sindikalizam.org

* U sledećem nastavku: Prvoslav Vučković, Reakcija na serijal o prekarnosti rada i života