Prekarnost, siromaštvo i socijalna isključenost

Pažnja je, uglavnom, bila usmerena na nezaposlenost i siromaštvo. Do povećanog interesovanja za promene i nove pojave na tržištu rada dolazi krajem 70-ih godina prošlog veka kada se, usled krize i poslovnih strategija u procesima globalizacije, javljaju i prve ozbiljnije posledice fleksibilnosti tržišta rada. Pažnju privlače atipični ili nestandardni rad: privremeni i povremeni rad, rad sa nepunim radnim vremenom, različiti oblici prikrivenog i ilegalnog rada, rad u kući, rad na crno i samozapošljavanje. Prekarnost je novi koncept za razumevanje procesa rada, odnosno promena i posledica kojima su izloženi radnici usled nestabilnosti posla i nesigurnosti zaposlenja. Paradigma o socijalnoj isključenosti, koja nastaje u Evropskoj uniji sedamdesetih godina prošlog veka, nije dovoljna za razumevanje prekarnog rada jer se fokusira samo na udaljavanje od tržišta rada kao univerzalnog mehanizma za uključivanje u svet rada. Prekarnost je, kao i siromaštvo i socijalna isključenost, višedimenzionalna pojava. U širokom značenju obuhvata i siromaštvo (i/ili osiromašenje) kao i neredovne i nedovoljne prihode i osujećenost (deprivaciju) u zadovoljavanju potreba. Tu je i socijalna isključenost, odnosno proces marginalizacije i kidanja veza sa društvenom zajednicom. To, međutim, ne znači da su i svi prekarni radnici siromašni ili socijalno isključeni.

Savremeno poimanje siromaštva naglašava njegovu višedimenzionalnost. Dimenzije koje su identifikovane kao značajne za razumevanje i konceptualizaciju pojma siromaštva su materijalni standard (dohodak, potrošnja i imovina), zdravlje, obrazovanje, aktivnosti pojedinca (uključujući i rad), politički uticaj, socijalni kontakti i veze, životna sredina i nesigurnost (ekonomska i fizička). Imajući u vidu višedimenzionalnost prekarnosti, siromaštva i socijalne isključenosti, korisno je prepoznati njihove ključne dimenzije koje su, istovremeno, i linije razgraničenja. Finansije su ključna dimenzija za utvrđivanje siromaštva, bez obzira da li ga iskazujemo kroz dohodak (relativno siromaštvo), potrošnju (apsolutno siromaštvo) ili životni standard (funkcije i mogućnosti), dok je participacija ključna za utvrđivanje socijalne isključenosti u pojedinim oblastima društvenosti: zapošljavanju, obrazovanju, učestvovanju u političkom životu, društvenim i kulturnim aktivnostima, mrežama socijalne brige i podrške… Posao i zaposlenje su ključna dimenzija za određenje prekarnosti, odnosno (ne)stabilnost i (ne)sigurnost radnog odnosa u funkciji dostojanstvenog rada. Iako im se razlikuju ključne dimenzije, može se zaključiti da je rad zajednički imenitelj za sva tri fenomena. Dohodak (pa i potrošnja i životni standard) u najvećoj meri zavisi od položaja u procesu rada, odnosno od naknade za obavljeni rad. Marginalizacija na tržištu rada (dugotrajna ili hronična nezaposlenost) izvorište je svekolike izopštenosti iz zajednice. Atipični oblici radnog angažovanja i nestabilan posao (objektivna dimenzija prekarnosti) i nesigurnost zaposlenja (subjektivna dimenzija prekarnosti) poseban su oblik socijalne isključenosti. Prekarnost, siromaštvo i socijalna isključenost imaju i zajedničke posledice – odsustvo socijalne perspektive na poslu, u profesiji, porodici i društvu i nemogućnost uticaja na odluke kojima se upravlja vlastitim životom, ishodišta su prepoznata u njihovim multidimenzionalnim konceptima.

U tom kontekstu, prekarnost se može razumeti kao proces nestabilnog zaposlenja, nekvalitetnog radnog angažovanja i /ili dugotrajne (hronične) nezaposlenosti, koji uslovljava nesigurnost i neizvesnost koja se odražava i na životni standard. Za deskripciju prekarnog rada relevantne su sledeće dimenzije: vremenska (nivo sigurnosti u kontinuitet zaposlenja i rizik od gubitka posla), organizaciona (kolektivna i individualna kontrola nad radnim procesom, radnim vremenom i smenama, tempom rada, visina plate, zdravstveni i bezbednosni aspekt rada), socijalna (nivo regulisane zaštite, zaštite kroz sindikalno organizovanje i delovanje, pravnu zaštitu, pristup socijalnom osiguranju) i ekonomska (nivo plata dovoljnih za održavanje radnika/reprodukciju, povećanje plata).

Istraživanje prekarnosti usmereno je na pitanje kvaliteta rada, odnosno dostojanstvenog rada a ne samo na kvantitativne doprinose od rada (dohodak) ili participaciju na tržištu rada (zaposlen/nezaposlen). Prekarnost se odnosi, na izvestan način, na kvalitet uključenosti na tržištu rada. U sferi interesovanja ne treba da bude samo atipično zaposlenje koje se definiše u odnosu na empirijski standard, nego i oblici rada koji su bolji ili lošiji od postavljenog standarda/norme. Empirijska istraživanja (i merenja) prekarnosti znatno zaostaju za statistikama siromaštva i socijalne isključenosti. Poteškoće postoje, kako u pogledu izbora indikatora, tako i nepouzdanih statističkih izvora kada je u pitanju prekarnost. Značajno je konstatovati da postoje predlozi da se statističko praćenje usmeri na, takođe teško merljiv, pojam kvaliteta zaposlenja.