Vreme je za promenu industrijske strategije

On ističe da je novi strateški okvir EU postavljen početkom prošle godine, nazvan Čisti industrijski dogovor („Clean Industrijal Deal – CID“) i predstavlja strateški odgovor EU na trostruku krizu s kojom se industrija suočava.

To se odnosi na pad globalne konkurentnosti (faktografski dokumentovan u Dragijevom izveštaju iz 2024. godine), urgentnu potrebu za ubrzanjem održivih tranzicija, pre svega na dekarbonizaciju i na povećanu ranjivost i potrebu za ekonomskom otpornošću.

CID je u suštini reakcija EU na globalni povratak proaktivnoj industriјskoj politici, posebno na opadanje konkurentnosti u odnosu na SAD i Kinu. Još preciznije, to je prvi strateški dokument EU koji tretira fenomen „deindustrijallizacije“. Do sada je cilj bio maglovit i apstraktan, poput „prelaska na sektore više dodate vrednosti“ ili „modernizacija industrije“.

Međutim, u odsustvu jakih mera za privlačenje i zadržavanje proizvodnje, kombinacije visokih cena energije u EU, izdašnijih subvencija u drugim zemljama (npr. „inflation Regulation Act“) i preterane birokratizacije koja guši efikasnost i inovativnost, poslovanje se odvija u okruženju koje neminovno vodi slomu industrije, piše Nikolić.

Novi pristup se stoga rađa na greškama i spoznaji da su prethodne politike bile nedovoljne da spreče taj neželjeni ishod u novom, grubljem globalnom kontekstu.

Istorijski posmatrano, industrijska politika EU se do sada menjala kroz više perioda:

Prvi, obeležio je posleratni period (do kasnih 70-ih godina), kada je forsirana jaka, selektivna i protekcionistička politika. Ovaj period je obeležila masovna proizvodnja, ekstenzivno korišćenje fosilnih goriva, carinski protekcionizam. Krajnji ishod bio je veći fizički obim proizvodnje, ali i kontrakcija inovativnosti koja je praćena ekološkim problemima.

Drugi, horizontalni, tržišno-orijentisani pristup 90-ih i 2000-ih (koji je i Srbija zdušno sledila početkom tranzicije) doveo je do erozije industrijske baze EU, preseljenja proizvodnje u regije sa jeftinijom radnom snagom i manjim regulatornim teretom, i gubitka celih tehnoloških lanaca (solarni paneli, elektronika).

Treća faza, od 2010. godine, vraća nešto eksplicitniju industrijsku politiku podstaknutu globalizacijom, klimatskom agendom i geopolitičkom konkurencijom. Promoviše se tzv. „Pametna specijalizacija“ kao pokušaj regionalne industrijske revitalizacije, koja je, međutim, pokazala ograničenja u postizanju konvergencije. Usvaja se i Zeleni dogovor (EU Green Deal) koji postavlja ambiciozan okvir za klimatsku neutralnost EU.

To je ujedno i najkritikovaniji strateški razvojni pravac EU, koji je izostavio industrijski okvir za njegovo ostvarenje. Nastala je paradoksalna situacija, EU je sebi nametnula najstrože standarde na svetu, da bi njene kompanije i proizvođači opreme ubrzano gubili tržišni udeo u odnosu na konkurente američke, sa IRA subvencijama i kineske sa ogromnom državnom podrškom, koji ulažu u čiste tehnologije.

Tokom ove ere imali smo i mnogobrojne inicijative, kao razradu ovog pristupa, poput Zakona o kritičnim sirovinama ili Zakona o industriji sa nultom stopom emisija (Net-Zero Industry Act) – tzv. evropskog ekosistema za proizvodnju tehnologija sa nultom neto stopom emisija.

Na neki način, sve ove inicijative su podupirale i orijentaciju ka eksplicitnijoj industrijskoj politici, koja će kulminirati CID-om.

Međutim, njegova razrada bi mogla biti daleko agresivnija, što se naslućuje iz nacrta dokumenta pod nazivom: Zakon o industrijskom akceleratoru („The Industrial Accelerator Act – IAA“)12“.

Za razliku od CID-a koji je, pre svega, politički okvir ili vizija, IAA bi bio ključni zakonski instrument za njegovu implementaciju, s ciljem da se upravo ubrza i učini efektivnijim korišćenje postojećih alata industrijske politike.

Kvantitativni cilj nije puko zaustavljanje deindustrijalizacije, već ambiciozno uvećanje udela industrije u bruto dodatoj vrednosti EU sa 14,3 u 2020. godini na najmanje 20 procenata do 2030. godine.

Njegova svrha je da od „povratka industrijske politike“ napravi operativnu realnost kroz uklanjanje prepreka, centralizovano usmeravanje resursa i forsiranje prioriteta. On mora ubrzati zelenu tranziciju, dekarbonizovati energetski intenzivne industrije (čelik, cement, hemikalije) i ojačati konkurentnost EU proizvodnje kroz brže izdavanje dozvola i uvođenje ekoloških oznaka.

Prema tome, EU se ne odriče dekarbonizacije, već je cilj da se taj proces ubrza pojednostavljivanjem sistema izdavanja dozvola, poboljšanjem pristupa čistoj energiji i podržavanjem ključnih projekata sa niskom emisijom ugljenika.

U tom smislu, očekuje se da će tokom 2026. biti doneto još zakonskih rešenja, kao što su: Specijalizovana banka za dekarbonizaciju industrije, novi Zakon o cirkularnoj ekonomiji, revizija Direktive o javnim nabavkama, nov Sistem trgovine emisijama EU (EU ETS) i slično. Dakle, IAA ne treba posmatrati kao izolovani zakonski predlog, već proces koji će tek trasirati industrijsku politiku EU.

IAA će učiniti industrijsku politiku ne samo agresivnom unutar EU, već i eksterno asertivnijom, što direktno pogađa i našu ekonomiju. Svakako će se pritisak za usklađivanje dodatno povećati. Primera radi, da bi kompanije iz zemalja partera EU mogle da budu deo ovih „ubrzanih“ lanaca snabdevanja, moraće da ispune još strože standarde (od ekoloških do digitalnih i sigurnosnih).

Hipotetički, ukoliko EU kroz IAA ponudi preferencijalne uslove za strateške proizvođače (npr. ekstra brzo odobravanje i pristup jeftinim sredstvima), to će umanjiti atraktivnost Srbije za strane direktne investicije.

Aktivna politika privlačenja kapitala kroz finansijske olakšice za zapošljavanje i investicije morala bi uključiti i duboku integraciju u ove pojednostavljene procedure i sigurne lance vrednosti. Zemlje koje ne uspeju da se prilagode ovom ubrzanom, zahtevnom režimu, rizikuju da postanu samo dobavljači niže vrednosti ili sirovina za agresivno integrisane EU klastere, umesto da grade sopstvene kompleksne lance vrednosti.

Za zemlje, poput Srbije, ovo u svakom slučaju mora biti urgentni signal da se tradicionalni pristup industrijskoj politici mora preispitati – jer će pravila ulaska na najvažnije tržište postajati sve brže, zahtevnija i više podređena strateškim, a ne čisto ekonomskim, ciljevima EU.

Uspeh CID-a neće se meriti samo porastom industrijske proizvodnje u EU, već sposobnošću da se ta proizvodnja fundamentalno transformiše i postane pokretač održive, konkurentne i otporne budućnosti Evrope u turbulentnom globalnom kontekstu.

Republika Srbija je aktuelnu Strategiju industrijske politike (za period 2021-2030) bazirala na premisama „umerenog povratka“ eksplicitne industrijske politike, u cilju: unapređenja digitalizacije poslovnih modela industrijske proizvodnje, razvoja industrije bazirane na inovacijama i razvoja viših faza tehnološke proizvodnje rasta obima ulaganja uz rast kvaliteta investicija, unapređenja tehnološke strukture izvoza, te transformacije industrije od lineranog ka cirkularnom modelu poslovanja.

Ukratko, ciljali smo povećanje konkurentnosti industrije orjentacijom ka zelenoj tranziciji i održivom razvoju, ali horizontalnim pristupom.

I nema dileme da rast prerađivačkog sektora od 2020. uprkos brojnim ograničenjima karakterišu pozitivne tehnološke promene: Tehnološka složenost proizvodnje prerađivačkog sektora Srbije (udeo u BDV), udeo izvoza visokotehnoloških proizvoda u BDP-u, u međuvremenu smo se suočili sa brojnim izazovima počev od kovid krize, geopolitičkih tenzija, trgovinskih ratova i fragmentacija, energetske ograničenosti…

Teško je reći da su premise aktuelne Strategije iscrpljene, ali kontekst i prioriteti su se dramatično promenili, zahtevajući ne reviziju „od nule“, već hitnu i duboku strategijsku adaptaciju.

Naime, cirkularna ekonomija, digitalizacija i zelena transformacija i dalje su apsolutno validni i neophodni pravci za modernu, otpornu i konkurentnu industriju. Oni nisu prolazni trendovi, već strukturni uslovi za opstanak u 21. veku. Nešto čega se EU ne odriče.

Napustiti ih znači izložiti se ogromnom tržišnom i regulatornom riziku.

Strategija iz 2020. zasnovana je na pre-kovid i pre-ratnom svetu sa različitim pretpostavkama koje ipak više ne postoje. Zato nova strategija, na primer, mora eksplicitno da se bavi diverzifikacijom lanaca snabdevanja – od bazičnih sirovina i energije do kompleksnijih poluproizvoda.

Krize su pokazale da energetska sigurnost i pristupačnost često postaju hitniji i politički osetljiviji cilj od dekarbonizacije.

Takva strategija mora dati jasniji odgovor na pitanje kako će se obezbediti stabilna i jeftina energija za industriju tokom tranzicije (npr. kroz gasne interkonektore, nuklearnu energiju…).

Klasične mere podrške privredi kao što su subvencije i poreski krediti, možda takođe treba preispitati.

Potrebni su novi instrumenti za podršku u kriznim situacijama, podsticanje strateških rezervi, i jačanje domaćih razvojnih i inženjerskih kapaciteta da se tehnologije ne bi samo uvozile, već i prilagođavale i razvijale lokalno.

U stvari, Srbija ne treba da napušta svoje strateške premise, već da ih produbi i obogati u svetlu novih lekcija koje i sama EU teško uči. To podrazumeva da naša industrijska politika postane još eksplicitnija, i još usmerenija ka izgradnji unutrašnje otpornosti, istovremeno praveći mostove ka transformisanoj Evropskoj uniji.

Revizija (ili adaptacija) nije znak neuspeha prethodne strategije, već znak zrelosti da se prepozna da se svet promenio brže nego što se planiralo, poručuje glavni urednik MAT-a.