Radnička solidarnost i sindikalni pluralizam

 Deset autora, saradnika Centra za razvoj sindikalizma i sindikalnih aktivista objavilo je ovde ukupno oko 300 strana teksta (blizu 600.000 karaktera). Pisali smo o različitim temama, od pitanja revitalizacije sindikata do serije tekstova o prekarizaciji rada i radničkog života. Malo je bilo javnih reakcija na naše pisanje, nešto više privatnih, kako od naših poznanika, tako i od nepoznatih čitalaca Danasa. – Nismo se umorili posle stotog teksta, ali ćemo napraviti dvomesečnu pauzu i od jeseni nastaviti započeto. Prva serija tekstova koja dolazi na jesen odnosiće se na temu „Mogućnost radničke solidarnosti u uslovima sindikalnog pluralizma“.

Da li u nas postoji radnička solidarnost? Ako postoji, zašto onda nema solidarnosti između sindikalnih organizacija? Ako među radnicima nema solidarnosti, da li je možemo očekivati među sindikatima? Da li sindikati nešto rade na širenju ili tek buđenju radničke solidarnosti? Da li nešto rade na međusobnoj solidarnosti? Da li su uopšte realno moguće radničke organizacije – bez solidarnosti? Ako nema solidarnosti, šta onda dominira u međusindikalnim odnosima: ravnodušnost ili svađe i sukobi?
Da ne postoji, možda, neka nesolidarnost, neka nejednakost i neka diskriminacija između sindikata? Tu je i pitanje o mogućoj diskriminaciji sindikata prema radnicima, iako to pitanje može da izgleda suludo. No, zaista, da li sindikati vrše diskriminaciju prema radnicima? Ako sindikati radnike vide samo u onima koji su zaposleni u stalnom radnom odnosu, a ne i one koji rade na određeno vreme ili povremeno i privremeno, a ne i one koji su nezaposleni, a ne i one koji su penzionisani; pa šta je to onda ako ne diskriminacija radnika!
Da li Zakon o radu podržava diskriminaciju radnika? Evo, ASNS tvrdi da zakon na osnovnom nivou sindikalnog organizovanja podržava diskriminaciju lidera sindikata koji nisu reprezentativni a po odredbama tog istog Zakona o radu.
Da li su sindikati koji su izvedeni do republičkog nivoa zaista toliko različiti da to opravdava postojanje šest sindikalnih centrala i ne znam koliko, „kućnih“ sindikata? U čemu su razlike? Da li su sindikalni lideri u stanju da navedu barem dve-tri bitnije razlike između njihovog i drugih sindikata? Ako nisu, čime objašnjavaju svoju organizacijsku „posebnost“? Da li je istina da se razlike traže po svaku cenu?
Činjenica je da sindikalne centrale nisu jednake po mnogo čemu, ali da li je to razlog za odsustvo dogovora o minimalnom akcionom jedinstvu oko najvažnijih radničkih pitanja? Na primer, da li je razlika u sindikalnom „bogatstvu“ – članarina, imovina – dovoljan razlog za posebno organizovanje? Da li su pomenute razlike i razlike u visini novca za iznajmljivanja prostora za rad sindikalnih centrala, jedna od retkih razlika između sindikata?
Teško je osporiti tvrdnju da svaki sindikalni aktivista može navesti daleko više podataka o tome kako su svi sindikati isti, a mnogo manje o tome koliko su oni različiti. Pa, pre svega, zar sindikati nisu isti po nemoći da se izbore za ravnopravnu poziciju sa ostalim socijalnim akterima (tzv. socijalni partneri) u tzv. socijalnom dijalogu? Zar nisu isti po nemoći da se izbore za dostojanstveni rad, za radnička prava i interese, za pristojni „minimalac“? Zar nisu isti po tome što nemaju snage da se suprotstave tendencije desindikalizacije? Zar nisu iste po tome da su osnovne sindikalne organizacije uvek spremnije, ako imaju para, da te pare upotrebe za „radničke sportske igre“ a ne za osnivanje štrajkačkih fondova? Uostalom, zar nisu isti po odsustvu spremnosti da rade zajedno za radnička prava i interese?

Kažu da u Železnicama Srbije ima više od 25 a manje od 30 različitih sindikalnih organizacija. Tu su i oni sindikati za koje mnogi tvrde da nemaju nijednog jedinog člana, ali su tu i četiri reprezentativna sindikata (?!?). Pri tom, Železnice Srbije susreću se sa problemima većim no ikad, a najavljeno je i do sada najbrojnije otpuštanje radnika. – Da li ovi brojni i uglavnom razjedinjeni sindikati mogu nešto da učine za radnike i za železnicu?
Ovih dana na hrvatskom Radničkom portalu (https://www.radnicki.org/dobar-smjer-zeljeznicara/) čitamo da je nedavno „najavljeno spajanje dvaju najvećih željezničarskih sindikata (SŽH i SHŽ)“ i da to „predstavlja bitan korak prema osnaživanju radničke pozicije u budućim pregovorima oko restrukturiranja željeznice. Snažni željezničarski sindikati, radnička solidarnost i politizacija radničkih problema nužni su preduvjeti da bi se danas rascjepkan i neefikasan HŽ spasio od propadanja i otrgnuo iz ruku nesposobnih uprava te omogućio željeznici da razvije svoje potencijale i postane budućnost modernog prometa, a ne tek uspomena na neku „bolju prošlost“.“

Da li sindikalni pluralizam povećava ili smanjuje društvenu moć i uticaj sindikata ili je povećavaju, kao što neki tvrde? Da li postoji ijedno važno pitanje oko kojeg sindikalne centrale mogu da se slože i da zajedno zastupaju taj zajednički stav? Zar nije tačno, da sindikalna sloga i solidarnost raste sa opadanjem nivoa sindikalnog organizovanja, pa da je sloga i solidarnost najmanja na republičkom nivou a najveća na osnovnom nivou sindikalnog organizovanja? Da li nesloga, svađe i sukobi idu odozgo nadole ili obratno.
Da li postoji barem neka šansa za normalnu komunikaciju šest sindikalnih centrala? Da li sindikalni lideri mogu da sednu za isti sto i razgovaraju o najvažnijim radničkim i sindikalnim pitanjima bez „zle krvi“? Da li je moguća radnička i sindikalna solidarnost u uslovima sindikalnog pluralizma?

Autor je saradnik Centra za razvoj sindikalizma.