Reforme kao odgovor na naftnu krizu

P { margin-bottom: 0.21cm; }Naime, smanjenje stope ekonomskog rasta Kine dovelo je do pada potražnje za naftom, što istovremeno znači da će energetska efikasnost na globalnom nivou biti unapređena, u skladu i sa zaključcima pariske konferencije o klimatskim promenama održane u decembru prošle godine. Takođe, inovacije u proizvodnji učinile su da nafta dobijena iz uljnih škriljaca, gas i obnovljivi izvori energije postanu konkuretniji na tržištu. Najzad, kada se Iran, Libija i Irak ponovo nađu na listi glavnih izvoznika nafte trend niskih cena biće neizbežan i dugoročan. Dakle, Saudijska Arabija i druge zalivske države ne treba da dozvole da ih ova kriza oslabi, već da iskoriste šansu i konačno krenu putem opsežnih ekonomskih reformi. Ilustracije radi, novčane rezerve koje su, zahvaljujući prihodima od nafte, stvorile dražave Persijskog zaliva, mogu da posluže kao privremeno olakšanje, ali nužno je da se pokrenu strukturne reforme kako bi se dostigao održiv ekonomski rast, uspostavila makroekonomska stabilnost i omogućilo razumno korišćenje nafte i gasa.

Promene podrazumevaju ekonomsku diversifikaciju, što može biti ostvareno jedino smanjenjem obima državnog aparata i uklanjanjem prepreka koje koče privatni sektor. Između ostalog, radikalne reforme takozvanog kafala sistema, kojim se nadzire i reguliše rad migranata, unapredile bi pokretljivost radnika. Ipak, potrebno je da vlasti takođe stvore zakonske i regulatorne okvire za privatizaciju i postizanje sporazuma o javno-privatnim partnerstvima. Nažalost, Kuvajt i Dubai su jedini koji su u prethodnom periodu omogućili takvu vrstu partnerstava, a Saudijska Arabija je jedina koja namerava da privatizuje aerodrome. S druge strane, privatizacija i javno-privatna partnerstva u infrastrukturi, energetici, saobraćaju i logistici mogli bi da privuku domaće i strane investitore, dok bi donošenje zakona kojim bi se omogućilo strancima da postanu puni vlasnici kompanija i odgovarajuća zaštita njihovih svojinskih prava, podstakli bi ljude koji su napustili matične zemlje da štede i investiraju na lokalnom nivou. Dobar primer uspeha, koji se ostvaruje liberalizacijom i uklanjanjem prepreka za strance u vezi sa vlasništvom i upravljanjem kompanija, odnosi se na zone slobodne trgovine uspostavljene u Dubaiju.

Jedan od ciljeva treba da bude i sprovođenje fiskalnih reformi, imajući u vidu da se zbog nepotrebnih državnih troškova i davanja subvencija u zalivskim zemljama vrednost bruto domaćeg proizvoda umanjuje za pet odsto. Recimo, subvencijama u energetici, koje su duboko ukorenjene u ekonomskom sistemu navedenih država, izazivaju se potresi u potrošnji i proizvodnim shemama što, u krajnjoj liniji, umanjuje sposobnost prilagođavanja na nestabilne cene energenata na međunarodnom nivou. Nasuprot tome, ukidanje subvencija ne samo da bi se pospešilo ulaganje u energetsku efikasnost i solarnu energiju, već bi se ostvarile i značajne ekološke i zdravstvene koriste. Ukoliko bi vlade u ovom regionu uvele prikladne cene javnih usluga, uključujući vodu, električnu energiju i transport, pobošljala bi se i situacija na tržištu rada, kao i u obrazovnom sistemu. Da bi se ovi ciljevi ostvarili potrebno je reformisati režim oporezivanja koji je dominantan u državama regiona, s obzirom na to da ustaljena praksa ne donosi veliku korist privatnom sektoru. Ilustracije radi, u periodu od 2012. do 2014. godine porezi „ubrani“ u domenima koji nemaju veze sa naftom u zalivskim državama iznosili su samo 1,6 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Autor je bivši glavni ekonomista Međunarodnog finansijskog fonda i bio je viceguverner Banke Libana

glosa

Novčane rezerve koje su, zahvaljujući prihodima od nafte, stvorile dražave Persijskog zaliva, mogu da posluže kao privremeno olakšanje, ali nužno je da se pokrenu strukturne reforme kako bi se dostigao održiv ekonomski rast