Sjaj i beda Orahovačkog vinogorja

Kvalitetno vino Orahovačkog vinogorja pronašlo je svoj put i do tržišta Nemačke, Kanade, SAD, ali i do probirljivih japanskih kupaca. Zanimljiv je podatak da je čak 45 odsto ukupnog izvoza vina koji je bivša SFRJ ostvarivala na tržištu Nemačke realizovalo Poljoprivredno-industrijsko preduzeće Orvin. Naročito je bio poznat flaširani „amzelfelder“, ali i čuveni „merlo“, po čemu je Metohija ostala zabeležena u analima vinarstva Evrope i sveta. Ali, pod protektoratom UN, Orvin i druge firme su privatizovane, a srpski vinogradi prepušteni Albancima na milost i nemilost. Od oko 1.000 radnika Orvina, 40 odsto činili su Srbi, a sada je preduzeće u rukama albanskih radnika, dok se tehnolozi dovode sa strane. Beogradski mediji tvrde da su Nemci još tokom 1999. preuzeli sva tri kosovsko-metohijska podruma iz kojih je Nemačka ranije uvozila vino, a koji su se našli u njihovoj zoni bezbednosti.

Prema rečima Goluba Kujundžića, vinogradara i vinara iz Orahovca, 90 odsto srpskih vinograda je uzurpirano i uništeno. Orahovački Srbi sada uglavnom obrađuju vinograde na potezu Orahovac – Velika Hoča, koji su međusobno udaljeni tri kilometra. Prema nezvaničnim procenama Srbi sada u celom Orahovačkom vinogorju obrađuju oko 50 hektara vinograda.

– Uzgajamo uglavnom našu autohtonu sortu „prokupac“, a od novih sorti „game“, „merlo“, „crni vranac“. Primat nose crna vina, mada uzgajamo i bele sorte vinove loze: „rizling“, „smederevku“, nešto manje „šardone“. Albanci proizvode velike količine grožđa, koje je zbog visoke rodnosti slabijeg kvaliteta od našeg – tvrdi Kujundžić.

On napominje da Vlada Kosova sada puno ulaže u razvoj vinogradarstva, pomaže privatne proizvođače, otkupljuje srpska imanja i zapuštene vinograde, i to po ceni od 100 do 200 evra po aru, iako je stvarna vrednost pet puta veća. Zvanična Priština nudila je pomoć i srpskim vinogradarima pod uslovom da su im vinogradi veći od 50 ari. Među Srbima u ovom delu Metohije najveći proizvođač vina je tehnolog Zdravko Antić, vlasnik privatne Vinarije Antić. Postoji nekoliko srednjih proizvođača, a ostalo su sitni vinari, uključujući i domaćinstva. Grožđe i vina iz Orahovačkog vinogorja, Navip i Rubin i danas koriste za popravljanje svojih vina. Privatni proizvođači vino uglavnom prodaju u severnom delu Kosovske Mitrovice, Gračanici, Goraždevcu i drugim srpskim mestima na KiM, a privatnim kanalima ono nalazi put do gradova centralne Srbije. „Cilj je Beograd, na čijem tržištu svoje mesto pokušavaju da pronađu i albanski podrumi iz Orahovca. Ima ih desetak, jer je vinarstvo među Albancima u ekspanziji“, tvrde poznavaoci lokalnih prilika.

Ovaj deo Metohije, preciznije Velika Hoča, u pisanim dokumentima prvi put se pominje 1198. godine, i to kao Metoh hilandarski zajedno sa dva vinograda koje je „tu nasadio“ osnivač dinastije Nemanjića. Velike vinograde imali su i manastiri svetog Stefana u Banjskoj, zatim Visoki Dečani i Sveti Arhangeli kod Prizrena, a u hrisovuljama se pominju i pojedini vlastelini. Iz pisanih svedočanstava vidi se da je Velika Hoča u to doba davala i do 30.000 tovara grožđa. U srednjovekovnim predanjima pominju se i „vinovodi“ koji su u doba cara Dušana, Orahovačko vinogorje (Veliku Hoču i Orahovac), povezivali sa Prizrenom i carskim dvorom.

Dečansko vino sa geografskim poreklom

Dečanska vinica smatra se vinarskom institucijom s najbogatijom tradicijom u Srbiji. Prema rečima monaha Marka (Diklića), čuveno dečansko vino pravi se od sorti „merlo“ i „kaberne sovinjon“ i od ove godine imaće zaštitu geografskog porekla. Osim svog grožđa, Visoki Dečani otkupljuju rod i od meštana. Poslednja obnova i sređivanje vinice počelo je 2000, a u tehnologiji proizvodnje vina manastir koristi iskustva Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i privatnih proizvođača iz Srbije i Italije.