Šta američki napad na Venecuelu znači za cene benzina i najveće dokazane rezerve nafte?

Predsednik Venecuele Nikolas Maduro je uhvaćen i izveden iz zemlje nakon danas izvedenog opsežnog napada na Karakas, glavni grad ove južnoameričke države, što nju dovodi u neizvesnost, kao i njene ogromne naftne rezerve. A upravo te rezerve će igrati centralnu ulogu i budućnosti Venecuele, ocenjuje američki medij.
Berzanska trgovina ne obavlja se vikendom, pa je kratkoročni uticaj napada na cene nafte pomalo prepušten pretpostavljanju i prilično zavisi od toga šta će se dešavati u narednih nekoliko dana.

Madurova socijalistička vlada bila je neprijateljski nastrojena prema globalnoj naftnoj industriji i dozvolila je sopstvenoj infrastrukturi da se raspadne. Nije jasno, neposredno posle napada na Karakas, kakvu će budućnost Venecuela imati, i da li će njena naredna vlada nastaviti da zanemaruje nacionalnu razorenu industriju nafte, ili će iskoristiti njen potencijal sa prijateljskijim odnosom prema međunarodnom tržištu.

„Za naftu, ovo ima potencijal da bude događaj od istorijskog značaja. Madurov režim i Ugo Čavez (pokojni, socijalistički prethodnik Madura) u osnovi su se prema venecuelanskoj naftnoj industriji ponašali kao razbojnici“, rekao je za CNN Fil Flin (Phil Flynn), viši tržišni analitičar u kompaniji Prajs Fjučers grup (Price Futures Group).

Američki državni sekretar Marko Rubio je rekao da je posle hvatanja Madura – američka vojna akcija u Venecueli završena. Potpredsednica Venecuele Delsi Rodrigez deo je socijalističkog režima koji je došao na vlast 1999. godine, i ako ona preuzme kormilo zemlje – malo šta se može promeniti kratkoročno.

Međutim, skidanje Madura otvara mogućnost za vakuum u vlasti, što venecuelansku politiku može baciti u neizvesnost.

CNN podseća da SAD ne priznaju Madurovu vlast, već da je za njih stvarni predsednik Edmund Gonzales, koji je nakon poslednjih izbora, čiji su rezultati široko osporavani, pobegao u inostranstvo. Gonzalesa podržava Marija Korina Mačado, dobitnica Nobelove nagrade za mir 2025. godine.

„Sledećih 24 do 48 sati biće od ogromnog značaja“, ocenjuje Flin. „Budemo li videli znake da venecuelanska vojska podržava opoziciju, biće to velika pobeda za globalna tržišta. Sa druge strane, ako se javi osećaj da ovo vodi Venecuelu ka novim konfliktima ili građanskom ratu, dobićemo suprotnu reakciju.“

A Venecuela poseduje najveće dokazane rezerve nafte na Zemlji, s tim što njen potencijal daleko nadmašuje proizvodnju koju ostvaruje – ova zemlja na krajnjem severu Južne Amerike proizvodi dnevno tek jedan milion barela, što je 0,8 odsto globalne proizvodnje sirove nafte.

To je istovremeno za više od 50 odsto manja proizvodnja u odnosu na vreme kada je Maduro, 2013. godine, preuzeo vlast u zemlji. A pre no što su 1999. godine socijalisti preuzeli zemlju, proizvodnja je iznosila 3,5 miliona barela godišnje.

Propadanju nacionalne naftne industrije doprinele su međunarodne sankcije venecuelanskoj vladi i duboka ekonomska kriza. Međutim, doprineo je i manjak ulaganja i održavanja, pokazuju podaci Američke administracije za energetiku.

Energetska infrastruktura Venecuele propada, i njen kapacitet za proizvodnju nafte veoma je umanjen sa protekom vremena. Upravo zato se, piše CNN, cene nafte neće otrgnuti kontroli – pa tačno da venecuelanska proizvodnja nafte potpuno presahne nakon napada na Karakas. Prosto, zemlja ne proizvodi dovoljno nafte da to ima nekog većeg uticaja na tržište.

Cene nafte su pod budnom prismotrom ove godine, iz straha od prevelike ponude na tržištu. Zemlje OPEK-a su povećale proizvodnju, ali je potražnja opala, jer se globalna ekonomija i dalje rve sa inflacijom, nakon cenovnog šoka iz doba nakon kovid-pandemije 2020-2021. godine.

Cena američke nafte nakratko je porasla na preko 60 dolara po barelu kad je Trampova administracija počela da zaplenjuje venecuelanske tankere, ali je potom pala na ispod 57 dolara, kao ranije. Prema tome, reakcija tržišta – ako investitori poveruju da je napad loša vest za snabdevanje naftom – sasvim sigurno neće biti naročito izražena.

„Psihološki gledano, ovo može biti nekakav podsticaj, ali nafta iz Venecuele lako može biti zamenjena kombinacijom (ponude) globalnih proizvođača“, rekao je Flin.

Vrsta nafte koju Venecuela poseduje u svom tlu – teška, „kisela“ nafta – zahteva specijalu opremu za vađenje i visok nivo tehničke obučenosti za proizvodnju. Međunarodne naftne kompanije imaju te kapacitete, ali su sankcijama ograničene da rade bilo kakav posao u toj zemlji.

SAD, kao najveći proizvođač nafte, imaju laku, „slatku“ vrstu nafte, koja je dobra za pravljenje beznina – i za malo toga drugog. Nafta kakvu poseduje Venecuela je, pak, ključna za određene proizvode kakvi su dizel, asfalt, gorivo za fabrike i drugu tešku opremu. A postoji manjak snabdevanja dizelom upravo zbog sankcija na venecuelanski naftu.

Izlazak te nafte na globalno tržište delimično bi išao u korist SAD: Venecuela je u blizini, a njena nafta je relativno jeftina — što je rezultat lepljive, muljaste teksture koja zahteva značajnu preradu.

Većina američkih rafinerija može da preradi venecuelansku tešku nafte i te rafinerije su znatno efikasnije kada koriste venecuelansku naftu, u poređenju sa američkom naftom, kaže Flin.

„Ako ovo zaista nastavi da ide glatko — a za sada deluje da se radi o majstorski izvedenoj akciji — i ako američkim kompanijama bude dozvoljeno da se vrate i obnove venecuelansku naftnu industriju, to bi moglo biti prekretnica za globalno tržište nafte“, rekao je Flin.