Zašto je teško zavoleti Međunardni monetarni fond kad su, to se mora priznati, zvaničnici te institucije govorili, i postupali, valjano od početka globalne finansijske krize. MMF je reagovao na vreme i pokrenuo novu kreditnu liniju podrške državama čija su tržišta bila najteže pogođena. Takođe, prilagođavajući se trenutku, izmenio je uslove za davanje kredita. Zahvaljujući veštom direktoru Dominiku Stros-Kanu, kao i glavnom ekonomisti Olivijeu Blanšaru, MMF je postao glas razuma jer je u vreme opšteg meteža davao fiskalne stimulanse.
To predstavlja istinski preobražaj institucije za koju se u proteklom periodu verovalo da nema mnogo značaja. Ali, problem je što se sada Stros-Kan protivi predlozima da se oporezuju tokovi „vrućeg novca“ (kratkoročni fondovi koji se brzo sele s jednog na drugo finansijsko tržište). Iako je Brazil doneo odluku da nametne porez od dva odsto na kratkoročni kapital koji stiže u tu državu kako bi osnažio valutu i sprečio nastajanje „špekulativnog mehura“, direktor MMF-a naglasio je da se ne slaže s uvođenjem strogih načela u tom domenu. Štaviše, Stros-Kan je u izjavi za Fajnenšel tajms ocenio da takvi koraci zahtevaju mnogo novca i uglavnom su nedelotvorni. Nažalost, retorika MMF ponovo počinje da liči na onu iz prošlosti.
Obazriva kontrola tokova kapitala i te kako ima smisla, budući da kratkoročni kapital može izazvati pometnju na tržištu jedne države i ugroziti stabilnost domaće valute, što je naročito izraženo u zemljama poput Brazila. Priliv „vrućeg kapitala“ otežava razvoj ekonomije i lišava države sposobnosti da osmisle snažnu privrednu politiku. Ipak, Brazil šalje kontradiktorne poruke finansijskim tržištima, s obzirom na to da je predsednik države Luis Inasio Lula da Silva opovrgao navode pojedinih zvaničnika da će biti oporezovan kratkoročni kapital, iako je ta mera stupila na snagu samo nekoliko dana kasnije. Stoga, istinski napor da se osnaži valuta zahteva predanost i uspostavljanje ravnoteže između načela ekonomske politike jer će tako biti ostvareni željeni rezultati. S druge strane, međutim, oklevanje bi moglo da bude kontraproduktivno.
Uprkos oprečnim izjavama brazilskih zvaničnika, značajna je simbolika koraka koje je preduzela ta država, budući da se stiče utisak da zemlje u razvoju više nisu spremne da se slepo pokoravaju inostranim investitorima. Ali, da bi osmislile valjan sistem kontrole nad tokovima kapitala potrebno je da dobiju pomoć MMF-a, što su već nagovestili ekonomisti Arvind Subramanijan i Džon Vilijamson. Stoga, odgovor Stros-Kana da je oporezivanje „vrućeg novca“ nedelotvorna metoda nije primeren. Štaviše, izjava predsednika MMF-a odražava sklonost te institucije da ishitreno reaguje na pojedine inicijative, ne vodeći pritom računa o dobrim i lošim stranama nekih akcija. Ono što iznenađuje jeste i činjenica da je Stros-Kan francuski socijalista, zbog čega bi trebalo da bude pristalica finansijskog skepticizma a ne da reaguje instiktivno. Ipak, takav paradoks je prividan imajući u vidu činjenicu da finansijska tržišta u svetu mnogo duguju upravo francuskim socijalistima. Uprkos tradicionalnom mišljenju da su američki Trezor i Volstrit najzaslužniji za liberalizaciju globalnih finansija, značajniji je zaokret koji se, početkom osamdesetih godina prošlog veka, dogodio u Francuskoj posle propasti eksperimenta urađenog po ugledu na kejnzijanski model. Kada je, zbog nedostatka kapitala, tadašnji šef države Fransoa Miteran bio prinuđen da 1983. godine okonča započeti program, francuski socijalisti prihvatili su zamisao o finansijskoj liberalizaciji na globalnom nivou. Prema mišljenju ekonomskog stručnjaka Ravija Abdelala, Miteranova odluka predstavljala je ključni događaj koji je pokrenuo inicijativu za uvođenje slobodnog kretanja kapitala kao globalne norme. Tadašnja Evropska zajednica snažno je zastupala takva načela, možda i zbog činjenice da su na njenom kormilu bila dva Francuza – Žak Delor, predsednik Evropske komisije, i njegov pomoćnik Paskal Lami.
Stoga, reakcija MMF-a na odluku Brazila pokazuje da je finansijski fetišizam i dalje duboko ukorenjen i da je teško postići kompromis u debatama o tokovima kapitala, čak i kada se svet suočava s najvećom krizom od vremena Velike depresije. Nedostatak novih ideja nije svojsten samo desničarski nastrojenim političarima, već predstavlja odliku svih zvaničnika. U tom kontekstu, značajne su reči Džona Majnarda Kejnsa koji je smatrao da nije dobro kada nešto što je doživljavano kao jeres, kasnije postane zapovest. Ironija se ogleda u činjenici da se iste reči mogu primeniti i danas, šest decenija kasnije.
Autor je profesor političke ekonomije na Univerzitetu Harvard
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
