Stati na put "zombi kompanijama"

 Ipak, naziru se „problematični“ oblaci nad Kinom. Sudbina Japana bila je zapečaćena neodlučnošću Tokija da odustane od disfunkcionalnog modela rasta, dok se Peking bori da sprovede strukturne reforme. Ali, ukoliko Kinezi ne dobiju takvu „bitku“, krajnji rezultat biće isti. Do sličnog zaključka došlo se na seminaru „Lekcije Japana“, koji držim na Jejlu već šest godina. Taj kurs uglavnom se odnosi na forenzičku makroekonomiju – učenje ključnih lekcija iz uspona i pada moderne japanske ekonomije i primenu stečenog znanja na druge važne ekonomije.
U završnici seminara studenti predaju istraživačke radove u kojima prognoziraju ali koje zemlje su „kandidati“ da postanu „novi Japan“. Sve do 2012. godine Sjedinjene Države su najčešće pominjane u tom kontekstu, imajući u vidu činjenicu da su se borile da prevaziđu veliku finansijsku krizu koja ih je pogodila 2008, dok se 2013. fokus pomerio na oslabljenu Evropu, što nije predstavljalo iznenađenje. Ipak, ove godine više od polovine polaznika kursa, njih 13 od 23, ocenilo je da japanski scenario može da se odigra u Kini.
Akademsko okruženje predstavlja izuzetnu naučnu laboratoriju, ali nakon nekoliko kasnijih putovanja u Kinu dobio sam drugačiju perspektivu. Naime, prilikom opširnih razgovora sa kineskim zvaničnicima, poslovnim liderima, akademicima i investitorima, snažno sam se zainteresovao za lekcije koje Kinezi mogu da nauče na primeru japanskih problema. „Tema dana“ u takvim diskusijama bila su dugovanja. Vrednost duga u nefinansijskom sektoru Kine uvećana je sa 150 odsto bruto domaćeg proizvoda 2008. godine na 255 odsto BDP-a do ovog trenutka, od čega se dve trećine uvećanja odnosi na korporativni sektor, uglavnom na kompanije u državnom vlasništvu. Ako uzmemo u obzir podatak da je Kina najveći svetski „štediša“, čiji nivo štednje od 2007. u proseku iznosi 49 odsto BDP-a, narastajući dugovi predstavljaju logičnost. U državama koje se oslanjaju na štednju visok je i nivo investicija, a nedostatak reformi u vezi sa tržištem kapitala u Kini podstaklo je pucanje „naduvanog mehura“ na tržištu nekretnina prošle godine, što je učinilo da uloga bankarskih kredita u finansiranju kineskog investicionog procvata bude još veća.
„Zombi kompanije“, poznate ii kao „ekonomski mrtvaci koji hodaju“, takođe su tema intenzivnih rasprava u Kini. Ključni akteri „izgubljene decenije Japana“ bile su upravo zombi kompanije, održavane u životu „večnim“ subvencionisanim kreditima, što je na kraju dovelo do sloma bankarskog sistema. Ta „otrovna veza“ zombi kompanija i zombi banaka začepila je žile kucavice realne ekonomije, tako da se Japan i dalje oporavlja od dramatičnog pada produktivnosti. U nedavnim javnim saopštenjima kinesko rukovodstvo se nedvosmisleno osvrnulo na zombi kompanije. Ali, za razliku od Japana, koji je godinama ignorisao navedeni problem, kineske vlasti su relativno brzo reagovale da bi poboljšale situaciju u dva ključna domena – proizvodnji čelika i uglja, nagoveštavajući da će slične korake preduzeti u segmentima koji se odnose na proizvodnju cementa, stakla, kao i u brodogradnji.
Dakle, u reformama se „krije“ osnovna razlika između Kine i Japana. Nespremnost Japana da sprovede strukturne reforme bila je obeležje 1990-ih, a predstavlja i ozbiljnu prepreku za aktuelni program oporavka. Nasuprot tome, Kina u svoj strategiji stavlja naglasak upravo na strukturne izmene.
* Autor je predavač na Univerzitetu Jejl