„Ne mogu u Nemačkoj da stave radnicima pelene kao u Juri“: „Pandemija“ zatvaranja fabrika po Srbiji – gde tražiti krivca?

U Srbiji gotovo da više i nije iznenađenje vest da se neka fabrika zatvara.

Međutim, radnike fabrike Kentaur Balkans u Vranju itekako je iznenadilo kada su vraćeni sa kapije jer je bez najave odlučeno da se ta fabrika zatvara.

Više od 270 osoba ostaće bez posla zbog povlačenja ove danske kompanije, koja je samo nastavila ovaj crni niz koji je zahvatio, pre svega, jug Srbije, ali i druge delove zemlje.

Ova „pandemija“ nastavlja da se širi, a ne deluje da država ima ili traži lek za ovakvo stanje, s obzirom da se model rasta još uvek oslanja na strane investicije koje se najviše slivaju u tradicionalne sektore.

Deo ekonomista upozorava da je neophodno preorijentisati se na visokotehnološke investicije, kao i da treba obezbediti stabilnost i uslove kako bi oni dolazili, ali kako bi se i domaći privrednici u većoj meri uključili.

Ipak, drugi podsećaju da se kriza iz Evrope preliva i kod nas, što utiče na fabrike u Srbiji.

Dodatni problem je, kako je Danas već pisao, što su neto strane direktne investicije (SDI) u prvih osam meseci ove godine, u odnosu na isti period prošle, pale za čak 54 odsto. U prvih osam meseci ove godine neto strane direktne investicije iznosile su 1,49 milijardi evra, dok su u istom periodu 2024. godine iznosile 3,2 milijarde evra.

Ekonomista Saša Đogović za Danas ukazuje da rastu troškovi rada i minimalna cena rada, a da su prerađivačke grane industrije radno intenzivne i zahtevaju veći broj radne snage, koja je jeftinija.

„Jednostavno ne mogu da istrpe te povećane troškove i sele svoje proizvodne kapacitete u one zemlje i na ona tržišta koja imaju niže troškove“, objašnjava on.

Kako dodaje, Srbija je u procesu dezinvestiranja već neko vreme, a posebno u tekstilnoj, kožarskoj ili obućarskoj industriji.

„Zato ovo nije iznenađenje. Oni su radi sprečavanja gubitaka posegnuli za tom radikalnom merom koja je tržišno opravdana. To govori o tome da nam je neophodna jasno definisana industrijska politika koja će prestati da se bavi izdašnim neselektivnim subvencijama za strane investicije kao što smo do sada imali slučaj. Već one treba da bude jasno usmerene na visokotehnološke investicione aktivnosti koje će donositi i veće zarade i nositi izvoz više jedinične vrednosti nego što je slučaj sa radno intenzivnim delatnostima“, smatra Đogović.

Da bi to sve moglo da se učini, kako poručuje, potrebno je da imamo jedan stabilan, predvidiv i stimulativan institucionalni ambijent bez manje ili više privilegovanih igrača, koji je potpuno transparentan i jednak za sve.

„I da na taj način omogućimo priliv i domaćeg i stranog kapitala. Uz to imamo i dosta biznismena u dijaspori koji bi bili vrlo radi da ulažu u Srbiju, ali u ovakvom institucionalnom ambijentu u kome se odluke donose od danas do sutra sa izuzetno naglašenim političkim rizikom i privilegovanim igračima na tržištu, to deluje odbijajuće za njih, ali sad i za strane investitore“, upozorava Đogović.

On navodi da je jedan od primera toga „ad hok mera o plafoniranju marži za maloprodavce i veleprodavce“.

„Zbog toga će deo tih trgovaca sigurno posegnuti za zatvaranjem pojedinih objekata kako bi smanjili svoje troškove. Ne možete očekivati da dođe neki novi trgovinski lanac kada imate takve vanredne mere, kao što je vanredna mera i podizanje minimalne cene rada u novembru, nakon čega ide i redovna u januaru“, kaže naš sagovornik.

Đogović naglašava da je potreban predvidiv poslovni ambijent i predvidiva poslovna klima, koja je stabilna.

„Umesto da se nosioci vlasti bave time kako da unaprede poslovni ambijent, naprotiv, mi se vrtimo u krugovima pakla društveno-političke krize“, ukazuje on.

Đogović smatra da ova situacija treba da nas zabrinjava jer se ništa ne radi na institucionalnom planu, na poboljšanju poslovnog ambijenta i smanjivanju političkog rizika.

„Kada nemamo te temeljene elemente na kojima bi se dalje nadogradila ekonomska politika, onda ne možemo da nađemo izlazak iz ove pozicije. Eventualno će neka kompanija da pristane da dođe za neki novi iznos izdašnjih subvencija, ali opet to će da bude na rok od godinu ili dve dana. To je kratkoročni efekat, koji ne leči stvarnu bolest“, zaključuje on.

S druge strane, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić za Danas kaže da je mali broj fabrika koje su otišle u odnosu na to koliko fabrika imamo.

„Objašnjenje ove fabrike je da se gase zato što je povećana minimalna cena rada. Mene to pomalo vređa u objašnjenju. Šta su oni mislili, da njima ljudi u Srbiji rade za džabe. Biće da oni imaju problema sa poslovanjem“, ukazuje on.

Savić dodaje da i mnoge nemačke fabrike u Nemačkoj imaju probleme i obustavljaju ili smanjuju proizvodnju.

„Ne bih previše dramatizovao ovu situaciju. Ovo povećanje minimalca nije neko značajno, što znači da su oni već radili na koncu. To svakako jeste jedan razlog, ali tu je i drugi, a to je ova celokupna kriza koja je zahvatila Evropu“, objašnjava on.

Savić podseća da većina fabrika koje su došle u Srbiju nisu samostalne, već su filijale ili delovi nekih fabrika.

„I najveći deo njihove proizvodnje se plasira u matičnu fabriku, a ako ona tamo ne radi dobro, teško da može da se očekuje da ta filijala radi dobro. Dakle, najveći broj fabrika koje odlaze, ne odlaze zbog Srbije već zato što je njihova proizvodnja ugrožena u glavnoj, velikoj fabrici“, navodi naš sagovornik.

Neki ljudi će ostati bez posla što, kako naglašava, jeste problematično, ali dodaje da je to i normalno u tržišnoj privredi.

„Ne dolaze ti investitori samo zbog jeftine radne snage kod nas, već i zbog toga što ovde imaju i jeftin gas i jeftinu električnu energiju i dobru infrastrukturi i, što je najbitnije, subvencije koje daje država“, podseća on.

Srbija je, tvrdi Savić, „Eldorado za strane kompanije“.

„Nije samo cena rada u pitanju, u nekim drugim zemljama bi morali da poštuju i ekološke norme i radna prava, mnoge te zemlje imaju standarde koji su značajno oštriji nego u Srbiji. Ne mogu u Nemačkoj da stave radnicima pelene kao što se radilo u Juri. Nažalost, mi smo to morali da prihvatamo jer nam je industrija bila prilično oronula i bio je veliki broj nezaposlenih ljudi“, ukazuje on.

Subvencije su, prema njegovim rečima, iznuđena mera.

„Nijedna vlast ne bi tek tako dala subvencije da nije na to prinuđena. To je taj kompletni paket mera koji se nudi, to je ulaznica koju moramo da platimo. To je bio jedan od načina da se dugoročni trend visoke nezaposlenosti preokrene“, smatra Savić.

Međutim, kako naglašava, trebalo bi tu uvesti više reda.

„Država treba da prati šta se i kako tu radi. Da se ne desi kao Beneton, da samo dignu šator i odu. O tome treba voditi računa“, poručuje Savić.

Ipak, on ističe da su u početku u Srbiju dolazili uglavnom samo motači kablova, a da se sada situacija donekle promenila.

„Kako odmiče privredni razvoj Srbije, sada ima i kompanija koje su na višem ili visokom tehnološkom nivou. Naravno da to treba da bude orijentacija Srbije, ali ne može da se u nekom delu Srbije, gde je kvalifikaciona i obrazovna struktura prilično niska, dovede neka visokotehnološka fabrika“, pojašnjava Savić.

Kad nemate nikakav novac, kako kaže, onda vam svaki novac dobro dođe.

„Kada se gleda beogradskim naočarama to deluje smešno, ali kada se gleda iz ugla neke siromašne opštine na jugu Srbije, to je onda nešto što tim ljudima obezbeđuje kakvu-takvu egzistenciju“, zaključuje Savić.