„Država dovede 100.000 stranaca, a onda ih ostavi na milost i nemilost poslodavcima“: Šta se dešava s egipatskim radnicima u Srbiji?

Sve češće u javnost isplivaju uznemirujuće informacije o načinu ophođenja poslodavaca prema stranim radnicima u Srbiji.

Jedan od slučajeva koji je privukao najveću pažnju javnosti bio je onaj sa radnicima iz Vijetnama u fabrici Linglong u Zrenjaninu. Nakon toga, ista kompanija dospela je u fokus zbog tretmana radnika iz Indije.

Najnoviji slučaj odnosi se na strane radnike koji dolaze iz Egipta, a koji u našoj zemlji rade pod jako lošim uslovima.

Međutim, oni su osnovali neformalnu grupu Egipatski radnici i odlučili su da se zauzmu za svoja prava, pa je tako ova priča i dospela u javnost, a najavili su da će, ukoliko se situacija ne reši, možda izaći i na proteste.

Predstavnica neformalne grupe egipatskih radnika u Srbiji Tara Rukeci Milivojević za Danas objašnjava da se ovde govori o nekoliko grupa radnika koji su u Srbiju došli iz Egipta na različite načine i radili kod različitih poslodavaca.

„Konkretno, grupa koja je radila u Jajincima broji devet egipatskih radnika. Neki od njih su radili tri meseca, neki oko mesec dana. Prema njihovim iskazima i dostupnoj prepisci sa poslodavcem, zarade im nisu isplaćivane u skladu sa zakonom i ugovorima“, ukazuje ona.

Umesto mesečnih zarada dobijali su tek manji iznos novca za hranu, naglašava.

„Druga grupa radnika, koja je prijavila dva poslodavca, potražuje po radniku nešto više od 2.000 evra. Ugovori koje radnici imaju ne sadrže sve obavezne elemente ugovora o radu, iako kao takvi prolaze kod Nacionalne službe za zapošljavanje, PIO fonda i drugih institucija“, navodi Rukeci Milivojević.

Kako dodaje, u tim ugovorima često stoji samo, uz osnovne podatke, da rade puno radno vreme od 40 sati nedeljno i da je satnica plaćena po zakonu – 308 ili 337 dinara po satu.

„Problem nastaje, jer poslodavci, kako bi izbegli veće poreze, sa radnicima prave usmene dogovore da će sat biti plaćen pet, šest ili u ovom slučaju sedam evra. Kada radnici kasnije potražuju svoje zarade, suočavaju se sa tim da u ugovoru piše nešto sasvim drugo od onoga što im je obećano i zbog čega su često i napuštali sigurnije, ali slabije plaćene poslove“, pojašnjava.

Poslodavci zatim prikazuju uredne bankarske uplate na minimalnu zaradu, dodaje.

„Ali oni prećutkuju da radnici rade mnogo više od zakonskog maksimuma prekovremenog rada, a u pojedinim slučajevima zarade uopšte nisu isplaćivane preko računa, već isključivo u gotovini“, ukazuje naša sagovornica.

Ovi problemi, naglašava, nisu vezani za jedno gradilište ili jedno mesto.

„Osim Jajinaca, radnici su bili angažovani i na drugim lokacijama, uključujući Bor, Zlatibor i Novi Sad. U ovim grupama nisu samo egipatski radnici – ima i radnika iz drugih zemalja, kao i radnika iz Srbije. Obrasci su gotovo identični bez obzira na lokaciju: neisplaćene ili delimično isplaćene zarade, nejasni ugovori i prebacivanje poslovnog rizika na radnike“, upozorava Rukeci Milivojević.

Ona podseća da su se radnici obraćali policiji, inspekciji rada, ambasadi i drugim nadležnim institucijama.

„U slučaju Jajinaca, radnici su 13. decembra podneli prijavu u policijskoj stanici protiv poslodavca koji ih je angažovao na izgradnji objekta preko puta spomen-parka, uz naznaku da je prijava prosleđena inspekciji rada. Imamo video-snimke i svedočenja radnika da je inspekcija izlazila na teren, ali nemamo nikakva saznanja o tome da li je išta konkretno utvrđeno“, navodi.

Istovremeno, kako kaže, institucije su često mnogo brže i efikasnije kada treba da sankcionišu radnike za prekršaje, nego poslodavce za ozbiljna kršenja zakona i potencijalna krivična dela.

„Poslodavci koji formalno prikazuju isplate minimalnih zarada često odbijaju da priznaju da postoji dug. Međutim, postoje poruke u kojima se radnicima nudi isplata nekakve ‘naknade’, ali tek ‘na vratima aviona’, bez prisustva advokata i bez isplate na bankovni račun. To se već desilo u prvom slučaju egipatskih radnika iz juna prošle godine, kada je ova grupa i formirana“, ukazuje ona.

Kako dodaje, Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima im se obratio radi kontakta u vezi sa grupom radnika koja je radila na Zlatiboru, u Boru i Novom Sadu.

„Iz dosadašnjeg iskustva, ne očekujem značajnije pomake – biće dobro ako ove radnike uopšte identifikuju. U jednom ranijem slučaju Centar se već oglašavao, ali bez konkretnih rezultata“, tvrdi Rukeci Milivojević.

Ambasada je, prema njenim rečima, kontaktirana i od strane samih radnika, o čemu postoje pisani tragovi.

„U prvom slučaju, radnici su se najpre obratili ambasadi, nakon čega su organizatori štrajka otpušteni, a grupa razbijena. Iako po zakonu imaju pravo na organizovanje i udruživanje, u praksi im je to pravo faktički uskraćeno, kao što je slučaj i sa domaćim radnicima koji pokušavaju sindikalno da se organizuju. Lično sam razgovarala sa ambasadorom u prvom slučaju, kada smo tražili pomoć za radnike koji su zbog ovakvih aranžmana upadali u dužničko ropstvo u Egiptu. Taj razgovor se završio odgovorom da ‘nije nadležan i da nema mogućnosti’ da pomogne. Taj slučaj se trenutno vodi i pred sudom u Egiptu“, otkriva ona.

Kako kaže, radnici ne traže procedure koje će trajati godinama i završavati se „skandalozno“, kao što je bio slučaj sa Linglongom.

„Osnovni zahtevi su isplata zarađenih plata i dostojanstven tretman. To su zahtevi od kojih neće odustati. Radnici su potpisali punomoć advokatici koja je zastupala i indijske radnike u slučaju Linglonga iz 2024. godine, i sva dalja komunikacija sa poslodavcima i institucijama ići će isključivo preko nje. Poslodavci su imali priliku da jasno odgovore kada će zarade biti isplaćene – to se nije dogodilo“, napominje.

Što se tiče daljih koraka, Rukeci Milivojević kaže da protest ostaje opcija.

„Ovom prilikom želim i da pošaljem poruku svim ljudima koji prodaju svoj rad, domaćim i stranim, da nam se pridruže, jer se ovde ne radi samo o egipatskim radnicima, već o sistemskom tretmanu radne snage“, naglašava.

Istovremeno, ima poruku i za drugu stranu.

„Želim jasno da se obratim i poslodavcima i posrednicima u zapošljavanju koji mi se u prethodnom periodu javljaju putem privatnih poruka, predstavljajući se kao ‘dobronamerni’ i nudeći da mi ‘pojasne kako stvari funkcionišu’. Takve kontakte doživljavamo kao pokušaj pritiska na ovu grupu i na mene lično, naročito od onih čija je bliskost sa ambasadom Egipta i vlastima u Srbiji transparentna. Poručujem im da svaka dalja komunikacija ide isključivo preko advokata i nadležnih organa, i da je jedino prihvatljivo rešenje hitna isplata zarađenih plata i postupanje po zakonu“, zaključuje.

Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije (ASNS) Ranka Savić za Danas ukazuje da se u Srbiji sve dešava ad hoc.

„Preuzmemo tekovine zemalja Evropske unije, ali prethodno ne preduzmemo potrebne radnje da bi ti instituti funkcionisali. To je slučaj i sa zapošljavanjem stranih radnika. Država dovede 100.000 stranaca, a onda ih ostavi na milost i nemilost poslodavcima i agencijama koje niko ne kontroliše“, upozorava ona.

Prema njenim rečima, taj površan pristup, bez sistemskih i transparentnih strategija i politika doveo je ove radnike u izuzetno težak položaj.

Kako objašnjava, danom dolaska u Srbiju i potpisivanjem Ugovora o radu, strani radnici stiču prava domaćih radnika.

„Na njih se primenjuju zakoni države Srbije. Dakle, sve institucije koje se bave kršenjem prava radnika su nadležne i za ove radnike, Ministarstvo rada, inspekcijske službe… Kako se nadležni ‘brinu’ o domaćim radnicima, samo možemo da zamislimo koliko se tek ‘brinu’ o stranim radnicima“, ukazuje Savić.

Kako kaže, u zarobljenoj državi i institucijama, brigu o radnicima još jedino vode sindikati u meri u kojoj je to moguće, gde je sve „politika, interes i profit“.

„Uočavajući ovaj problem ASNS je donela Deklaraciju pod sloganom ‘Radnik je radnik’ sa ciljem da ukažemo na ozbiljnost problema, nateramo Vladu da preduzme potrebne korake i da upoznamo javnost sa problemima ovih radnika“, podseća Savić.

Deklaracija, kako objašnjava, sadrži nekoliko ključnih stavki.

„Svaki radnik, bez obzira na državljanstvo, uživa potpuna prava i fer tretman prema srpskim Zakonima. Takođe, svaki radnik ima pravo na sindikalno organizovanje, što je instrument zaštite interesa zaposlenih“, ističe Savić.

Pored edukacije i informisanja članova, kako dodaje, potrebno je informisati strane radnike o njihovim pravima i obavezama, ali i mogućnostima koje pruža sindikalno članstvo.

„Ključno područje delovanja ASNS je uticaj na kreiranje i izmenu Zakona i podzakonskih akata koji se tiču položaja inostranih radnika. Posebnu pažnju posvećujemo izmenama Zakona o zapošljavanju stranaca, Zakona o porezu na dohodak građana i prateće propise“, poručuje naša sagovornica.

Prema njenim rečima, potrebno je eliminisati zloupotrebe poreskih olakšica uspostavljanjem sistema licenciranja agencija za posredovanje, definisanje minimalnih standarda smeštaja i jačanje inspekcijskih kapaciteta.

„ASNS razvija mehanizme direktne zaštite stranih radnika kroz njihovo učlanjenje u naš sindikat, kroz pružanje pravne pomoći, zastupanje pred arbitražnim telima i sudovima, pregovaranje sa poslodavcima, organizovanje štrajkova i drugih vidova kolektivnog delovanja, kao i pružanje psihološke i socijalne podrške radnicima u kriznim situacijama“, pojašnjava Savić.