foto: Milan Maričić/ATAImagesPrelazak na nove tehnologije, obnovljive izvore i mogućnosti za skladištenje energije smanjiće efekat staklene bašte i usporiće sve očiglednije klimatske promene, ocenio je Mihael Tost, šef katedre za inženjerstvo u rudarstvu i ekonomiju mineralnih resursa na Univerzitetu Montan u Leobenu u Austriji u intervjuu za „Pola sata Demostata”.
On ističe da je važno da defosilizujemo naš energetski sistem, smanjimo zavisnost od nafte, gasa i uglja i da idemo ka obnovljivim izvorima energije. Za to je potrebno mnogo minerala poput litijuma, bakra, aluminijuma, kobalta ili nikla, koji omogućavaju transformaciju sa fosilnih goriva.
– Živim u Austriji blizu jednog regiona gde se rudarstvo obavlja više od 1.000 godina. To je rudnik gvozdene rude i on dominira tamošnjim životom, a ljudi ne samo da ga prihvataju, već je cela kultura u tom regionu okružena rudarstvom. Postoji sličan primer, malo dalje, ali takođe u Austriji, jednog regiona gde dominira so, oko Salcburga, gde je takođe sva ekonomija zasnovana na soli. I ako se vratite mnogo unazad, postoji istorijsko vreme nazvano po Halštatu, koji je jedan od centara rudarstva soli.
„Dakle, ako biste pitali ljude sa tih područja o prihvatanju rudarstva, bili bi veoma pozitivni, jer postoje istorijski primeri da se to može uraditi na pravilan, koristan način. U nekom novom regionu, gde tek treba da se pojavi rudarenje, pretpostavljam da je drugačije. Primer sredina gde postoji otpor su Portugala i Španija, a svakako je to i projekat „Jadar“ zbog negativnih istorijskih primera vezanih za rudarstvo, koje imate i u Srbiji. Taj negativan pristup moramo da promenimo“, ističe Tost.
On ne misli da je preambiciozan cilj EU da u narednih pet godina obezbedi 10 procenata kritičnih sirovina sa svoje teritorije, iako studente uče da je za tako nešto potrebno deset do 15 godina. Ali, druga je priča da li to može da se postigne za sve kritične minerale, a ima ih više od 30.
Tost ukazuje da se visina naknade za eksploataciona prava, rudna renta, razlikuje od zemlje do zemlje u EU, pa se ne može izračunati prosečna stopa.
– Ako biste iskopavali metale u Austriji, rudna renta je nula i to datira još od Drugog svetskog rata i ponovnog uspostavljanja ekonomije zasnovane na metalima. Vlada je želela da podstiče kompanije da istražuju metale, da ih iskopavaju i unose u ekonomiju, uz osnovno pravilo „ko nađe, zadržava“. Dakle, ako istraživanjem pronađete metale, dobijate dozvolu i ne plaćate rentu. To je jedna krajnost. Druga krajnost su, naravno, veće stope rente, a šeme su različite, iznos zavisi od načina na koji se ubire, da li po proizvedenoj toni, dolaru prihoda i sl. U Švedskoj i Finskoj su stope 0,6 odsto i to je kao i u Austriji, neka donja granica. U ostalim zemljama mogu biti dva, tri, do pet procenata, što je stopa relevantna za projekat ,,Jadar” u Srbiji – naglašava profesor Tost.
On objašnjava i da se kod nas rente za eksploataciju kreću između tri i sedam procenata, što nas svrstava u zemlje na gornjoj granici po visini rudne rente. Ako se porede i zemlje van EU, renta na litijum u Australiji, koja je trenutno najveći proizvođač, i to iz tvrdih stena, kao što će biti slučaj i sa projektom ,,Jadar”, takođe je po stopi od pet procenata, ali za koncentrat spodumena, što bi u poređenju sa srpskom rentom, bilo manje opterećenje.
Ostatak teksta možete da pročitate na demostat.rs.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
