Univerzalni dohodak je recept za Indiju

Kada je o levici reč, smatra se da takav predlog predstavlja jednostavno i široko primenljivo sredstvo za ublažavanje siromaštva, dok desničari tvrde da će na taj način biti uništena složena mreža birokratije, te obezbeđen zalog za „strašnu budućnost“, u kojoj roboti mogu da zamene radnike u mnogim sektorima. Ipak, ostaje pitanje da li navedena ideja može da se pretoči u stvarnost?

Do sada je mogućnost uvođenja univerzalne osnovne zarade uglavnom razmatrana u razvijenim državama, ali brojke ne obećavaju. Mada Kanada, Finska i Holandija sada tobože razmišljaju da to učine, pojedini istaknuti ekonomisti iz razvijenih zemalja upozoravaju da takva praksa ne bi bila održiva. Ilustracije radi, u Sjedinjenim Državama kada bi svakom odraslom građaninu bilo davano 10.000 dolara na godišnjem nivou, presušila bi gotovo sva sredstva prikupljana putem poreza. Moguće je da su sličnu računicu na umu imali i glasači u Švajcarskoj kada su odbacili predlog o univerzalnoj zaradi na nedavno održanom referendumu.

Ali, šta treba da učine države sa niskim ili srednjim prihodima? U suštini, osnovna zarada može da bude fiskalno ostvariva, kao i društveno poželjna, na mestima gde je prag siromaštva nizak i gde su sistemi socijalne zaštite skupi za održavanje. Uzmimo za primer Indiju, gde jedna petina stanovništva živi ispod zvanične granice siromaštva. Iako najsiromašniji građani mogu da dobiju posebne kartone kako bi im bile obezbeđene olakšice, polovina njih ih ne poseduje, dok ih koristi trećina ljudi koji nisu siromašni. Mnoge druge države u razvoju suočavaju se sa sličnim problemima, što podrazumeva da olakšice namenjene siromašnima odlaze bolje stojećim građanima, kao posledica političkih i administrativnih trikova. Stoga, provera prihoda može da bude veoma teška u okruženju u kojem su poslovi koncentrisani u neformalnom sektoru, naročito u sektoru samozapošljavanja, bez zvaničnog vođenja knjiga ili beleženja podataka o zaradi. U takvim uslovima identifikovanje siromašnih može da bude skup i složen proces, sa velikim mogućnostima za korupciju.

Bezuslovna osnovna zarada mogla bi da eliminiše većinu navedenih zbrka, ali nije izvesno da li bi vlade to mogle da priušte, bez uvođenja većih nameta za poreske obveznike i podrivanja ekonomskih inicijativa. U Indiji bi odgovor na navedeno pitanje mogao da bude potvrdan. Ukoliko svaki od 1,25 milijardi stanovnika Indije dobije godišnje oko 10.000 rupija, što iznosi oko 149 dolara, ukupni izdaci iznosiće oko 10 odsto vrednosti bruto domaćeg proizvoda. Nacionalni institut za javne finansije i politiku u Nju Delhiju procenjuje da svake godine indijska vlada izdvoji daleko više sredstava za direktne ili indirektne donacije bolje stojećim segmentima društva, a da ne pominjemo poreske olakšice korporativnim sektoru. Ukidanjem pojedinih obveznica što, naravno, ne treba da pogodi domene poput zdravstva, obrazovanja, ishrane, te programe ruralnog i urbanog razvoja i zaštite životne sredine, država bi mogla da obezbedi sredstva za sve, i za bogate i siromašne. Ako vladi nedostaje politička hrabrost da to učini, može da primeni mere za podizanje prihoda od poreza, poput unapređenja sistema prikupljanja poreza, koji je trenutno veoma loš.

Ono što država ne treba da čini jeste da finansira program univerzalnih zarada novcem iz drugih ključnih programa socijalne zaštite, s obzirom da zagarantovane sume ne mogu da predstavljaju zamenu za besplatno školstvo i zdravstvo, programe predškolskog obrazovanja ili olakšice prilikom zapošljavanja u javnom sektoru. Kada uzmemo u obzir sve navedene faktore, ostaje malo prostora da sumnjamo da program univerzalnih zarada ne može da funkcioniše u državama u razvoju.

Autor je profesor na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju.