Urušavanje sindikata uz "podršku" socijalnih partnera

P { margin-bottom: 0.21cm; }Radnici su nezadovoljni i najavljuju protestu. Slučajno (kao što kaže direktor), ili namerno, sa ovim naumom „Železnica“ poklopio se dodatak na aprilsku platu devetoro sindikalnih lidera u toj firmi – reč je o dodatku na funkciju za četiri meseca (od 3.800 do 22.750 po mesecu). Ali, stvar je u tome što je ova nadoknada za sindikalni rad suprotna kolektivnom ugovoru. „Ovo nije urađeno da bismo aminovali socijalni program, već zato što su nam stimulacije nepravedno ukinute prošle godine. One ne postoje više u kolektivnom ugovoru, ali mi smatramo da ne može uspešno da se obavlja sindikalna funkcija bez njih, jer je to velika obaveza“, kaže jedan od dobitnika nadoknade za sindikalni rad. Nema razloga da sumnjamo ni u nameravane otkaze radnicima, niti u njihov mogući protest, niti u nadoknadu sindikalnim funkcionerima. No, pitanje je da li se ovde radi o podmićivanju sindikalnih lidera, o uobičajenoj praksi, ili, možda, o spinovanju sindikalne i radničke javnosti. Usput da se pitamo, ako su zaista sindikalci plaćeni da ćute o 2.700 otkaza, zašto ćuti sindikalna javnost, zašto ćute granski sindikati i sindikalne centrale i njihovi lideri?

Ovakve epizode iz sindikalnog rada i života, osim toga što znače to što znače, istovremeno su i velika podrška spinovanju radničke i sidnikalne javnosti „onda kad zatreba“. A kapitalisti, i njihova država, sve češće imaju potrebu za širenjem i razvijanjem antisindikalizma. Kad god krene loše i kada se zaoštravanja jave na liniji odnosa rada i kapitala, kad rastu tenzije među radnicima, antisindikalizam se javlja kao rešenje za sve one prema kojima je protest usmeren. Sve u svemu, antisindikalizam se pojavljuje kao strategija pacifikacije radničkog nezadovoljstva i potencijalnog bunta, ali i kao strategija urušavanja socijalnog dijaloga i kolektivnog pregovaranja. Kada treba raspirivati antisindikalizam obično se potegnu nekolika pitanja: privilegije sindikalnih funkcionera na svim nivoima, a posebno na najvišim, visoka primanja i drugi benefiti sindikalnih lidera, raskalašno razbacivanje para od sindikalne članarine… Ta pitanja se pokreću i u slučaju zaoštravanja odnosa između rada i kapitala, a posebno uoči najavljenih radničkih i sindikalnih protesta i demonstracija. U iznošenju sindikalnog „prljavog veša“ prednjače tabloide, iako tom „izazovu“ ne odolevaju ni „ozbiljniji“ mediji. Uvek se nešto „crno“ pronađe u dvadesetak hiljada osnovnih sindikalnih organizaicja, desetini granskih sindikata i šest sindikalnih centrala. I onda se od komarca prave slonovi, a kako bi se ocrnili organizatori radničkih protesta i demonstracija. Indikativno je pri tom da su od kreiranja slučajeva „kućni sindikati“ zaštićeni kao beli medvedi, iako među njima procentualno ima znatno više zloupotreba sindikalne članarine. Slično kućnim sindikatima zaštićeni su sindikati koje su napravili poslodavci (gazde, vlasnici kapitala, kapitalisti), kao i sindikati koje su kupili pomenuti poslodavci. Zaista, kakvi su to sindikati čije funkcionere plaćaju oni (gazde, vlasnici kapitala, kapitalisti), sa kojima sindikati pregovaraju, ili protiv kojih se bore?

Tabloidno podmetanje sindikatima i njihovim funkcionerima, prikrivanje dobrog i preuveličavanje lošeg, i sva druga spinovanja potencijalnih učesnika radničkog protesta, ima za cilj da se pobudi nepoverenje prema organizatorima sindikalnog otpora i tako smanji broj učesnika u protestu. Treba se samo prisetiti tabloidne halabuke prilikom najavljenih sindikalnih protesta oko usvajanja novog zakona o radu pre dve godine. O tome je tih dana izvrsno pisala u Politici Biljana Baković (Sindikalci i tabloidi). U tekstu se kaže da su čitaoci pojedinih tabloida „brifovani višednevnim napisima o navodnom lopovluku, nezajažljivosti, rasipništvu i drugim nepodopštinama prvenstveno LJubisava Orbovića, onda i Branislava Čanka…

glosa

Nema sumnje da se sindikati u Srbiji sami od sebe urušavaju. Ali je još očitiji da im povremeno, i sve češće, u tome pomažu takozvani socijalni partneri uz posredovanje tabloidnih medija

antrfile

Neobično pitanje

Na drugom sindikalnom forumu koji je, u septembru 2015, organizovao Centar za razvoj sindikalizma i Fondacija Fridrih Ebert, i na kojem je raspravljano o mogućim pravcima revitalizacije sindikalnog pokreta, pokrenuto je i pitanje finansiranja sindikalnih aktivnosti. Razgovor je započeo pitanjem koje je upućeno učesniku Foruma iz Nemačke, Rolandu Tremperu, potpredsedniku sindikata Ver.Di za Berlin, a glasilo je: Da li je i u Nemačkoj praksa da kompanije plaćaju svoje sindikate? Naš gost je, blago rečeno, bio zblanut pitanjem, a ipak je odgovorio da je tako nešto u Nemačkoj nezamislivo.