Nemar koji nas košta više od pet milijardi evra: Srbija godišnje izgubi celo Zlatarsko jezero pijaće vode

Ministar za javna ulaganja Darko Glišić, u svojoj kratkoj sekvenci tokom sednice Vlade Srbije održane u nedelju, 25. januara, izneo je informacije o radovima na vodovodnim mrežama širom Srbije, ali i cenu za ukupne radove.

On je tokom svog izveštaja nabrojao brojna mesta u Srbiji u kojima su radovi završeni ili su u toku, odnosno gde su potpisani ugovori ili se vrše pripreme za radove.

Međutim, na kraju je ukazao da je „to kap u moru“.

Glišić je otkrio da su u razgovoru sa ljudima iz tih mesta došli do saznanja da su to vodovodne mreže stare po 50 ili 60 godina.

Kako je ukazao, gubici vode zbog toga se kreću od 50 do 80 odsto.

„Fabrika vode koja proizvodi 10 litara, osam litara izgubi u mreži, a samo dva stigne do korisnika. Besmisleno je širiti mrežu ili praviti neku novu fabriku vode, jer ne možete fabriku vode da pustite u staru mrežu“, kazao je.

Glišić je potom izneo i procenu koliko bi koštalo da se vodovodna mreža u Srbiji oporavi.

„Za zamenu mreže, do sada smo računajući stigli do nekih 600 milijardi dinara“, izneo je on, a predsednik Vučić je to preračunao u pet milijardi evra.

Glišić je dodao i da se trenutno radovi sprovode tamo gde je to najurgentnije i gde su najveći gubici.

O problemu sa vodama i vodovodnom infrastrukturom u Srbiji neretko se govori, ali se na tome malo radi.

Izveštaj Fiskalnog saveta iz 2024. godine posvetio je deo ovom problemu i ukazao na mnoge manjkavosti.

Pre svega, oni su istakli da Srbija raspolaže relativno razgranatom vodovodnom mrežom, zbog čega već duže vreme značajan deo stanovništva ima pristup javnom vodosnabdevanju.

Međutim, kako su pojasnili, dobar pristup vodovodnoj mreži velikim delom duguje se nasleđenoj infrastrukturi i investicijama koje su sprovođene u drugoj polovini 20. veka.

Dodatno, ukazali su da je rast broja stanovnika s priključkom na javne vodovode posle 2000-ih delom došao kao rezultat pojačanih migracija iz sela u gradove, za šta nisu bila potrebna značajna ulaganja u proširenje vodovodne mreže.

Iz Fiskalnog saveta su poručili da, iako u proseku ne stojimo loše u poređenju sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, još uvek postoje delovi Srbije u kojima je stepen priključenosti stanovništva na javne vodovode dosta nizak i da je situacija naročito nepovoljna u južnim i istočnim delovima zemlje, te da u Topličkoj i Nišavskoj oblasti manje od 70 odsto stanovnika ima pristup centralnim javnim vodovodima.

Upravo zbog dotrajalosti cevi i lošeg održavanja u poslednjih dvadesetak godina postoji rastući trend gubitaka pijaće vode na distributivnoj mreži, upozorili su oni.

„Uprkos tome što je Srbija dostigla regionalni prosek po dostupnosti vodovodne mreže, veliki problem je to što je ona u relativno lošem stanju zbog niskih (i opadajućih) ulaganja u njeno održavanje u prethodnoj deceniji“, ukazali su u izveštaju.

Izneli su tada i podatke za 2021. godinu, prema kojima tek oko 65 odsto proizvedene vode za piće bude isporučeno do krajnjeg kupca, dok se preko 35 odsto izgubi na distributivnoj mreži.

Podsetili su i da su gubici pijaće vode na ovako visokom nivou još od 2016. godine, a da se situacija znatno pogoršala u proteklih dvadesetak godina.

„Prema komparativnoj analizi koju je sprovela organizacija EurEau gubici pijaće vode preko 25 odsto mogu se smatrati prevelikim, a Srbija je taj prag odavno prevazišla“, zaključili su.

Marko Milanović iz Fiskalnog saveta za Danas kaže da nema dileme da su gubici vode u Srbiji visoki i da su posledica decenijskog nedovoljnog ulaganja u vodovodnu mrežu.

„Reč je o problemu koji zahteva kvalitetno dugoročno planiranje i jasno postavljene prioritete, a ne parcijalna ili ad hoc rešenja“, ukazuje on.

Prema njegovim rečima, iznosi koji se pominju u javnosti ukazuju na razmere problema.

„Ali čak i bez ulaska u procene ukupne cene, jasno je da se takva ulaganja ne mogu realizovati brzo niti u kratkom budžetskom periodu“, poručuje naš sagovornik.

Milanović naglašava da to pokazuje i tempo izvršenja rashoda u okviru programa „Čista Srbija“, koji se odnosi na ulaganja u kanalizacionu i širu komunalnu infrastrukturu, „koji osetno podbacuje u odnosu na prvobitne planove“.

„Realniji pristup podrazumeva postepenu obnovu mreže, uz usklađivanje sa fiskalnim mogućnostima i administrativno-tehničkim kapacitetima lokalnih samouprava“, kaže on.

Na kraju, kako napominje, ne treba gubiti iz vida ni važnu činjenicu da nisu jedini problem dostupnost vode i gubici na mreži.

„Problem je i to što u velikom broju vodovoda nema ispravne vode za piće. To otvara druga pitanja, koja prevazilaze užu ekonomsku, odnosno budžetsku perspektivu“, zaključuje Milanović.

Upravo i na to se ukazuje u izveštaju Fiskalnog saveta, gde se naglašava da kvalitet pijaće vode često nije dobar, što je najveći i verovatno najurgentniji problem u sektoru vodosnabdevanja.

Oni su se pozvali na ispitivanja Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ za 2022. godinu, prema kojima je 16,9 odsto uzoraka iz javnih vodovoda i vodnih objekata bilo fizičko-hemijski neispravno, dok su vrednosti ovog pokazatelja u Vojvodini bile alarmantne – u Severnobanatskoj oblasti čak 94,5 odsto, u Srednjebanatskoj 92,3 odsto, Severnobačkoj 46,8 odsto, Južnobanatskoj 43,1 odsto.

Žaklina Živković iz Inicijative Pravo na vodu za Danas navodi da je problem ogroman sa ekološkim, javnozdravstvenim, finansijskim i društvenim posledicama.

„Na nivou cele Srbije gubici su oko 35 odsto zahvaćene vode i oko 50 odsto vode potisnute u sistem, što je otprilike količina vode jednog Zlatarskog jezera na godišnjem nivou. Upadljiv je trend porasta gubitaka i porasta zahvatanja vode, što govori da situacija ide na gore. Najgore stoje opštine kao što su Priboj sa 81 odsto, Mali Zvornik 79, Novi Pazar 64, Zaječar 62 odsto…“, ukazuje ona.

Prema njenim rečima, do ovog problema je došlo usled višedecenijskog zanemarivanja, neulaganja i ignorisanja važećih propisa poput Strategije upravljanja vodama RS koja je postavila za cilj smanjenje gubitaka na do 25 odsto do 2024. godine.

„Poslednji veći investicioni ciklus u ovu oblast je bio 80-ih godina prošlog veka i od tada mu se ne posvećuje dovoljno pažnje“, naglašava Živković.

Kako dodaje, postoji dosta razloga za zabrinutost.

„Činjenica je da postoje objektivno ogromni troškovi neophodnih ulaganja i mogućnosti za korupciju ukoliko se nastavi sa netransparentnim međunarodnim sporazumima. Kao što je i sam predsednik Srbije priznao, projekat ‘Čista Srbija’, koji je trebalo da reši problem otpadnih voda, se pokazao apsolutno netransparentnim i lošim kako u pogledu tehnologije tako i finansija, i strahujemo da se može isto desiti u oblasti vodosnabdevanja“, navodi ona.

Takođe, naša sagovornica ukazuje da svedočimo lošem stanju javnih preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem, u pogledu finansija, ali i stručnih kadrova koji imaju kapacitet da iznesu promene.

Kako podseća, u prethodnih nekoliko godina, čak dva puta je izmenjen Zakon o komunalnim delatnostima, pa je omogućeno privatnim kompanijama da se bave vodosnabdevanjem, što je već dovelo do četvorostrukog poskupljenja vode u Zrenjaninu.

„Najveća briga ostaje da je ovo najava privatizacije sistema vodosnabdevanja u Srbiji. Važno je da upoznamo međunarodna iskustva u privatizaciji vodosnabdevanja koja govore o ogromnim poskupljenjima, izostanku usluge manje profitablinim korisnicima, uništavanju javne infrastrukture, raskućivanju javnih i komunalnih preduzeća, monopolizaciji kompanija, gubitka suverenosti u upravljanju prirodnim dobrima, a u nekim slučajevima i oružanim sukobima zbog vode“, upozorava Živković.

Kako tvrdi, ispravnost njihovih navoda pokazuje i obrnuti proces remunicipalizacije, odnosno vraćanja vodovoda u javno vlasništvo u zemljama kao što su Francuska i Velika Britanija, nakon što su se svi ovi pobrojani negativni efekti ispoljili.

„Apelujemo da ne ponavljamo tuđe greške. Voda mora ostati javno dobro, a pravo na čistu vodu i osnovnu higijenu mora biti garantovano svima bez izuzetka“, zaključuje Živković.

Strahinja Macić iz Inicijative Pravo na vodu za Danas pojašnjava da je, prema Strategiji upravljanja vodama Republike Srbije, iznos za obnvljanje vodovodne mreže 2017. godine procenjen na 1,9 milijardi evra, ali da to  treba prilagoditi inflaciji.

„Ne može se prosuđivati na osnovu jedne javne sednice o tome koliko je podatak ispravan, i da bismo prosuđivali potrebno nam je više informacija. Svakako, da bi bile u javnom interesu i zaista rešile problem vodosnabdevanja, neophodno je da se iskazane najave sa sednice Vlade materijalizuju u strateški, planski, zakonodavni okvir, koji će biti kreiran u širokom dijalogu, usvojen u saradnji sa stručnom javnošću i građanima i nakon toga primenjen“, poručuje on.

Osim dodatnih sredstava za infrastrukturu koja su nesporno neophodna, kako kaže, potrebna je i revizija zastarelih planova na osnovu kojih se i dalje razvijaju vodovodni sistemi.

„Po inerciji se rešenja iz 70-ih godina prošlog veka prenose do današnjeg dana. Za društvene, klimatske i privredne prilike koje su tada postojale planirale su se ogromne akumulacije i regionalni vodovodi koji su danas potpuno prevaziđeni i neadekvatni za ono sa čime se suočavamo u stvarnosti. Institucionalna inercija je tolika da čak i kada praksa pokaže da su neka rešenja potpuno pogrešna i neodrživa, na tim rešenjima se insistira na štetu javnog interesa i ljudskog prava na vodu“, upozorava Macić.

On podseća na primer da je akumulacija Stubo-Rovni izgrađena, ali da se ne koristi već desetak godina.

„Nažalost, nisu izvučene pouke pa se nastavilo sa Svračkovom na Rzavu, Selovom na Toplici, Bogovinom na Crnom Timoku…“, napominje.

Prema njegovim rečima, Srbija, zemlja koja je relativno siromašna vodom, treba da svoj fokus stavi na optimizaciju lokalnih vodoizvorišta, njihovu zaštitu, najavljenu rekonstrukciju vodovodnih sistema i veću fleksibilnost u planiranju, imajući u vidu narastajuće klimatske promene.

„Za ovu nasušnu potrebu ne postoji jednokratno rešenje niti investicija, već zahteva konstantna ulaganja i razumevanje njenog značaja“, poručuje Macić.