Više od 11.000 industrijskih radnika u Srbiji ostalo bez posla prošle godine, ali zaposleno skoro 8.000 u sektor obezbeđenja

Ako se pogledaju podaci o zaposlenosti koje objavljuje Republički zavod za statistiku (RZS) vidimo da je broj zaposlenih u Srbiji opao za 0,2 odsto u 2025. godini.

Iako pad broja zaposlenih nije dramatičan, ono što je zanimljivo jeste promena u strukturi. Naime, zabeleženo je smanjenje zaposlenosti u prerađivačkoj industriji, energetici, poljoprivredi, kao i u većim delovima stručnih i tehničkih delatnosti.

S druge strane, rast zaposlenosti ostvaren je u uslužnim delatnostima, građevinarstvu, u nekim kategorijama trgovine i transporta, kao i u sektoru informacionih usluga i IT delatnostima.

Zvanični podaci pokazuju da je u 2025. godini ukupan broj zaposlenih opao za 887 radnika. Kada se pogleda po sektorima, vidimo da je u prerađivačkoj industriji 11.510 manje zaposlenih nego godinu pre.

Najveće procentualno smanjenje zabeleženo je u industriji proizvodnje kože i predmeta od kože i to za 1.701, odnosno 14,6 odsto. Pored toga, pad od 13,1 odsto zabeležen je u oblasti proizvodnje odevnih predmeta, odnosno u tekstilnoj industriji. U tom sektoru, prema ovim podacima, zabeleženo je 4.189 manje zaposlenih.

Zanimljiva situacija je i u trgovini, gde je broj zaposlenih u maloprodaji čak porastao za 494 zaposlena, uprkos Uredbi o ograničenju marži, zbog koje su, kako se tvrdi, pojedini trgovci zatvarali desetine prodavnica. Međutim, smanjenje od 2.435 zaposlenih zabeleženo je u veleprodaji, što je pad od 2,1 odsto.

Pad od 4.672 zaposlena zabeležen je i u oblasti stručne, naučne i tehničke delatnosti. Drastičniji pad od 7.530 radnika bio je u oblasti arhitektonske i inženjerske delatnosti.

Zanimljivo je i da je ostvaren rast broja od 11.135 zaposlenih u oblasti administrativnih i pomoćnih uslužnih delatnosti. Od toga, porast od 7.934 zaposlena odnosi se na zaštitne i istražne delatnosti, gde pripada delatnost fizičkog obezbeđenja, što je skok od 27,3 odsto.

Iako statistika pokazuje određene trendove i ukazuje na pojedine alarmantne indikatore, ne prikazuje uvek realno stanje. Industrija koja je prošle, kao i prethodnih godina, bila na najvećem udaru, jeste automobilska, gde su zatvarane fabrike i ljudi mahom ostajali bez posla.

Prema saopštenju Samostalnog sindikata metalaca Srbija, tokom prošle godine je 12.640 radnika bilo upućeno na plaćeno odsustvo uz naknadu od 60 odsto zarade u trajanju dužem od zakonom propisanih 45 radnih dana.

Takva praksa rezultirala je otpuštanjem više od 6.000 radnika, a takav „negativan trend“ nastavlja se i ove godine, upozorili su oni.

Podaci RZS pokazuju i kako se promenila struktura primanja građana u samo godinu dana.

Broj zaposlenih koji su primali do 50.000 dinara mesečno smanjio se sa 18,3 odsto, koliko je bio u septembru 2024. godine, na svega 3,2 u septembru prošle godine. S druge strane, povećao se broj onih koji su u kategoriji primanja između 50.000 i 65.000 dinara sa 21,7 odsto na 25,3.

Postotak zaposlenih povećan je i u gotovo svim ostalim kategorijama gde su primanja veća i idu preko 200.000 dinara. Samo je u kategoriji primanja od 85.000 do 100.000 dinara ostao nepromenjen.

Aleksandra Anić sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu za Danas pojašnjava da je na tržištu rada došlo do stagnacije u 2025. godini, a da od brojnih faktora zavisi da li će doći do dodatnog pogoršanja.

„I dalje tržište rada Srbije ima ozbiljan problem sa nedostatkom radne snage usled negativnih demografskih trendova i emigracije radno sposobnog stanovništva, tako da bez obzira na rizike koji postoje i koji su sve veći, ne očekuje se veće smanjenje zaposlenosti i rast nezaposlenosti“, navodi ona.

Prema njenim rečima, tražnja za radom se promenila, pogotovu tokom i nakon pandemije.

„Trend je takav da zaposlenost raste u građevinarstvu i uslugama, dok opada u poljoprivredi i industriji. Kada su u pitanju usluge, veliki rast je ostvaren u administrativnim i pomoćnim uslužnim delatnostima. Ova delatnost obuhvata različite usluge za kojima je tražnja u poslednjih par godina značajnije rasla. Tu spadaju iznajmljivanje i lizing (automobila, motora, kamiona, mašina i opreme i sl.), aktivnosti agencija za zapošljavanje, aktivnosti putničkih agencija i tur-operatora, usluge privatnog obezbeđenja, usluge održavanja objekata i čišćenja, kol centri, kancelarijsko-administrativne uslužne delatnosti, agencija za naplatu potraživanja, usluge pakovanja i slične uslužne delatnosti“, objašnjava Anić.

Ističe da i informisanje i komunikacije beleže konstantno veliki rast broja zaposlenih, te da je za 10 godina taj broj povećan za čak 114 odsto. S druge strane, kako ukazuje, finansijska delatnost i delatnost osiguranja ima 3.800 zaposlenih manje u 2025. u odnosu na 2015. godinu, odnosno osam odsto manje.

„Smanjenje broja zaposlenih u finansijskom sektoru je delimično posledica sve veće dostupnosti finansijskih usluga onlajn, što smanjuje tražnju za radnicima koji imaju fizički kontakt sa klijentima, ali verovatno i usled efekata različitih ograničenja koja je država u poslednje vreme nametnula bankarskom sektoru. Što se tiče industrije, smanjenje broja zaposlenih je posledica zatvaranja fabrika, kao i konstantnog rasta realnih jediničnih troškova rada, koji rastu brže od produktivnosti rada“, navodi Anić.

Naša sagovornica se osvrnula i na sektor građevinarstva.

„Usled ekspanzije tog sektora u dužem vremenskom periodu beležen je rast registrovane zaposlenosti, za 47 odsto u 2025. u odnosu na 2015. godinu. Ipak, usled usporavanja privredne aktivnosti u tom sektoru, primetno je smanjenje broja zaposlenih u građevinarstvu u trećem kvartalu 2025, pre svega, neformalno zaposlenih radnika“, ukazuje ona.

Kada je reč o narednom periodu, Anić veruje da će prerađivačka industrija, finansijski sektor i trgovina potencijalno smanjivati broj zaposlenih.

„Potrebno je da se potpuno promeni naša ekonomska politika. Fiksiran devizni kurs dovodi do toga da plate u evrima rastu koliko i nominalno rastu u dinarima, pa troškovi poslodavaca u evrima konstantno imaju veliki rast. Već duži niz godina ostvarujemo veći realni rast zarada od rasta produktivnosti rada, što stvara pritisak na jedinične troškove rada, pa naši izvozni proizvodi postaju skupi na međunarodnom tržištu“, upozorava.

Prema njenim rečima, potrebno je da se ulaže u produktivne investicije, u novu tehnologiju i opreme, u inovacije, ali i u ljudski kapital.

„U kratkom roku ne mogu da se implementiraju rešenja koja bi trebalo da suštinski ublaže i zaustave negativni trend, pre svega u industriji“, poručuje ona.

Anić objašnjava i razloge za nagli skok zarada, pre svega, onih koji su zarađivali do 50.000 dinara.

„Minimalna neto zarada u 2024. godini je iznosila oko 47.000 dinara, dok je u 2025. bila oko 55.000 dinara u proseku. Rastom minimalne zarade lica koja su bila ispod 50.000 prešla su u kategoriju preko 50.000. Dodatni razlog je taj što usled nedostatka radnika rastu zarade, pa se smanjuje broj radnika koji pristaju da rade za minimalac“, zaključuje ona.

Ekonomista Nemanja Šormaz ukazuje da pad broja zaposlenih jeste odraz usporavanja ekonomije, do kojeg je došlo pre svega zbog ograničenja u samom modelu rasta za koji se Srbija snažno opredelila pre desetak godina, ali i zbog nedovoljno funkcionalnog tržišnog okruženja.

„Tokom 2025. zabeležen je blago negativan trend. Ako uporedimo poslednje kvartale 2025. i 2024. godine, pad je izraženiji i iznosi oko dva odsto, odnosno oko 22.000 zaposlenih manje. To još uvek nije alarmantno, imajući u vidu da je stopa nezaposlenosti relativno niska u domaćim okvirima iako i dalje visoka u poređenju sa EU, ali jeste jasan signal da sa dosadašnjim pristupom dolazimo do njegovih granica“, upozorava on.

Prema njegovim rečima, indikativno je nekoliko stvari.

„Celokupan pad ostvaren je u pravnim licima, dok su preduzetnici povećali i broj firmi i broj zaposlenih. Dodatno, u Beogradu je broj zaposlenih porastao, što znači da su teret podneli ostali regioni, posebno južna i istočna Srbija. U tim regionima zaposlenost je smanjena za više od 10.000 ljudi, što predstavlja ozbiljan udar na lokalne ekonomije“, objašnjava Šormaz.

On podseća da evropska automobilska industrija već neko vreme prolazi kroz ozbiljnu krizu, a da je Srbija prerađivački sektor u velikoj meri vezala upravo za taj lanac vrednosti – kroz značajne subvencije i aktivnu politiku privlačenja investitora iz tog segmenta.

„Najveći pad zaposlenosti trenutno je upravo u sektorima vezanim za automobilsku i tekstilnu industriju. Razlozi su dvostruki: pad tražnje za evropskim automobilima, ali i činjenica da Srbija postaje relativno skuplja lokacija za radno intenzivne delatnosti“, navodi naš sagovornik.

Dodatni problem je, kako kaže, što su mnoga domaća preduzeća u prethodnoj deceniji svoje poslovanje vezala za velike sisteme poput Leonija ili Gorenja.

„Danas smo u situaciji da desetine domaćih kompanija praktično preko noći ostaju bez ključnih klijenata, bez dovoljno diversifikovanog portfolija i bez adekvatne podrške za prilagođavanje novim uslovima“, ukazuje Šormaz.

On upozorava da najveći rizik i dalje dolazi iz prerađivačke industrije, posebno iz kompanija snažno vezanih za evropsko tržište.

„Iako se očekuje blagi oporavak EU ekonomije, neizvesnost ostaje visoka. Mnoge kompanije su prethodnih godina pokušavale da očuvaju poslovanje smanjujući ili odlažući investicije u modernizaciju, digitalizaciju, automatizaciju i kontrolu kvaliteta. To ih sada čini ranjivijim“, napominje.

Prema njegovom mišljenju, kompanije koje su ostale bez ključnih kupaca – bilo u inostranstvu, bilo među stranim investitorima u Srbiji, zasluživale su mnogo veću i ciljanu podršku države za restrukturiranje i diversifikaciju tržišta.

„Dodatni strateški rizik predstavlja i NIS, sa oko 14.000 zaposlenih u sistemu, ukoliko bi došlo do produžavanja sankcija i produbljivanja krize u tom segmentu energetike“, ukazuje Šormaz.

Kada je reč o skoku najnižih plata, on takođe navodi da je reč o povećanju minimalne zarade.

„Država taj instrument koristi ne samo kao alat socijalne politike i borbe protiv siromaštva, već i kao polugu kojom indirektno podiže nivo zarada na tržištu i njih koristi kao jedan od ključnih pokazatelja uspeha svoje ekonomske politike“, smatra Šormaz.

On pojašnjava da kada se povećaju minimalna zarada i plate u javnom sektoru, gotovo je neizbežno da rastu i zarade u privatnom sektoru, kako bi se održali relativni odnosi i kako bi poslodavci zadržali radnu snagu – naročito u situaciji kada je jedan od ključnih izazova pronalazak i zadržavanje kvalifikovanih kadrova.

„Međutim, iako takva politika podiže nominalnu prosečnu zaradu, ona ne znači automatski proporcionalan rast životnog standarda, što smo i videli u prethodnom periodu. U praksi može doprineti inflacionim pritiscima, ali i smanjenju konkurentnosti privrede, jer rad postaje relativno skuplji u odnosu na inostranu konkurenciju – pa je odlazak postojećih i manji dotok novih stranih direktnih investicija i delimična posledica toga“, zaključuje.

Generalni sekretar Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Nebojša Rajković za Danas navodi da se broj zaposlenih smanjio za 4.700 pretežno zbog prirodnog odliva, jer se broj penzionera tokom 2025. godine povećao za 0,5 odsto, ali i zbog zatvaranja nekoliko „šrafciger“ fabrika na jugu Srbije, velikog zapošljavanja van radnog odnosa i završetka nekoliko kapitalnih projekata.

„Ovakvo smanjenje broja zaposlenih nije neočekivano i može da postane trend koji prati promenu u strukturi realnog sektora gde sve više dominantne postaju visokotehnološke kompanije koje ne zapošljavaju ekstenzivno, veliki broj radnika, već manji broj visoko tehnološki i tehnički obrazovanih radnika“, smatra on.

Veliki uticaj, dodaje, ima i tendencija ukidanja rada zaposlenih u radnom odnosu.

„Sve veći broj kompanija, čak i srednjih preduzeća zapošljava isključivo „fleksibilne“ radnike i radnike preko agencija, što statistički smanjuje broj zaposlenih radnika, jer se oni po važećoj metodologiji ne prikazuju kao zaposleni radnici, iako faktički rade. To nam govori i podatak da se nezaposlenost i dalje smanjuje“, objašnjava.

Rajković podseća da se značajnije smanjio broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji i to za oko 15.000 radnika.

„Radi se pretežno o zatvaranju ili većem smanjenju broja zaposlenih u fabrikama kojima je prestalo pravo na subvencije i druge olakšice i, u manjem delu, fabrikama kojima je značajnije poremećen lanac snabdevanja. U ostalim granama broj zaposlenih stagnira ili je u malom porastu“, pojašnjava.

Prema njegovim rečima, svaki gubitak radnih mesta je zabrinjavajući, naročito kada se radi o prestanku rada fabrika koje zapošljavaju veliki broj radnika sa najnižim kvalifikacijama i posebno u devastiranim sredinama kao što je jug Srbije.

„Južno od Niša prestalo je da radi oko 10.000 zaposlenih što je veliki problem i za radnike i njihove porodice i za lokalne samouprave koje ostaju bez prihoda. Struktura i broj zaposlenih koji su ostali bez posla jasno ukazuje da se radi o ekstenzivnoj proizvodnji, kao što su tekstil, gde je bez posla ostalo oko 5.000 radnika, proizvodnji od drveta 1.400 radnika, kablovi i slično oko 4.000 radnika“, ukazuje on.

Rajković naglašava da je veliki problem što su bez posla ostali radnici nižih kvalifikacija koji teško mogu da ponovo nađu sličan posao.

„S druge strane, to je bilo i očekivano s obzirom da se radilo, pretežno, o špekulativnom kapitalu koji je došao u Srbiju isključivo zbog subvencija i poreskih i drugih olakšica. Čim su beneficije prestale ide se dalje za novim ‘pacijentima’. Problem su i teškoće sa kojima se suočavaju domicilne firme, posebno iz oblasti autoindustrije i poremećaji u lancima snabdevanja. Dobro je što najveće prerađivačke kompanije, kao što su Železara i Bor, ne smanjuju broj zaposlenih“, navodi on.

Ubuduće, kako upozorava, i dalje će najranjivije biti fabrike iz lanaca snabdevanja, pretežno, domicilnih kompanija iz EU, „šrafciger“ fabrike kojima postaje skupa naša radna snaga nižih kvalifikacija, kompanije kojima ističe period u kome su dobijale subvencije za određen broj zaposlenih, kao i deo zaposlenih zbog daljeg povećanja ‘fleksibilnog rada'“, navodi.

Poseban problem, ukazuje, predstavljaju najveći trgovinski lanci gde se značajno smanjuje broj objekata kao u Delezu ili ukidaju čitavi delovi sistema kao u Merkatoru S.

„Može se očekovati i smanjenje broja zaposlenih u bankama na poslovima platnog prometa i poslovima sa građanima koji se masovno digitalizuju. Poseban izazov predstavlja sve veća primena veštačke inteligencije koja može da dovede do revolucionarnih promena u poslovnim potrebama i fundamentalnih promena na tržištu rada“, zaključuje Rajković.