Zašto su tenderi sinonim za korupciju

Problema ima dosta i nisu rešivi čistim došminkavanjem Zakona o javnim nabavkama koji nije loš u pojedinim segmentima, ali koji vapi za suštinskim promenama. A dok se to ne sredi imaćemo situaciju da jedni odustaju od tendera pre nego što i vide uslove jer misle da su namešteni, a drugi se razočaraju već na početku, kad vide šta se od njih traži.

Sonja Babić iz kompanije Halifax konsalting kaže da su se sretali sa različitim oblicima nepoštovanja Zakona od strane naručioca, koji obično imaju slobodu u kreiranju i tumačenju kriterijuma za učešće na tenderu koji eliminišu ili favorizuju određene firme. „Uslovi jedne javne ustanove bili su – najniža cena, referentna lista sa spiskom ustanova kojima su usluge pružane, i spisak traženih usluga, sa napomenom da će ugovor biti zaključen sa onim koji ispuni gore navedene kriterijume – ističe naša sagovornica.

Tabela specifikacije usluga je u najmanju ruku veoma čudna, kaže Babićeva, a pri tom nigde nije objašnjeno kako da se sastavi ponuda za svaku od usluga na spisku. Nakon obraćanja pisanim putem od naručioca stiže odgovor telefonom – šta god smatrate da treba.

– Na otvaranju ponuda naša cena je niža od sledećeg ponuđača, barem tako izgleda, imajući u vidu da smo svi nudili različite stvari na različite načine. Osim toga, neki od ponuđača, među kojima i onaj kome se na kraju dodeljuje ugovor, nisu u PDV sistemu, te nude uslugu bez PDV-a i na taj način stiču očiglednu prednost – objašnjava na njihovom primeru Sonja Babić.

Uz saopštenje da nisu dobili posao stiže im i obrazloženje da njihova i ponuda konkurentske firme imaju najnižu ponuđenu cenu i da se smatraju jednakim, jer razlika u ceni nije veća od tri odsto.

To je jedna u moru čudnih odluka, a Zakon očigledno nije dovoljno dobro definisao mnogo toga. Predsednica Udruženja ponuđača Srbije Jasmina Marković kaže za Biznis da ima dosta kritičnih odredbi u Zakonu koje utiču na regularnost procesa javnih nabavki. „Imate negde da naručilac nešto može da uradi, da izabere, ali ne i da mora. Čim imate „može“, to znači i da ne mora. Drugo, veliki problem koji ponuđači imaju je naplata. Pojedini ne mogu da naplate svoje usluge i po šest meseci i više“, nabraja Markovićeva probleme sa kojima se ona u rada dosad susretala.

S druge strane, naručioci mogu da odustanu od tendera kad hoće, odnosno kad im se neko ne svidi, napominje ona, a od ponuđača traže bankarsku garanciju i naravno, ukoliko se desi da ne urade posao u određenom roku da plaćaju penale. „Ako se desi da ponuđač ne uspe da odradi posao, onda naručilac može po svojoj volji da nađe nekog drugog ko to može, a da sve to plati ponuđač“, ističe Markovićeva. Trenutno su vrlo aktuelni problemi s plaćanjem jer, kako kaže naša sagovornica, naručioci ne dozvoljavaju promenu cena ako je ugovor već napravljen, što će reći da oni plaćaju nešto po kursu koji je nekada bio na primer 100 dinara za evro, a sada je mnogo više.

Korupcije ima, ali je ona najčešće prikrivena, tvrdi, i provlači se kroz konkursnu dokumentaciju. „To se dešava u situaciji kada naručilac propiše uslove koji odgovaraju isključivo jednoj firmi. Vi tada možete da se žalite republičkoj Komisiji koja će vam odgovoriti da oni na to imaju pravo. To je začarani krug“, napominje Markovićeva i dodaje da se dosta toga se radi mimo zakona, a jedan deo odnosi se i na, samo na prvi pogled, sitnice, poput troškova konkursne dokumentacije, koji kada se uporede sa celim poslom možda nisu toliko veliki, ali svakako nisu beznačajni.

Prošle godine se u sektoru javnih nabavki obrnulo tri milijarde evra, a samo je Državna revizorska institucija u 2011. otkrila neregularnosti u postupcima javnih nabavki u vrednosti od 800 miliona evra.

Što će reći, da svaki četvrti evro ide u nečiji privatan džep. Broj ukradenih evra, sve manje učesnika na tenderima i brojne neregularnosti, cifre su koje govore mnogo. Istraživanje Udruženja ponuđača je nedavno pokazalo da čak 61 odsto firmi koje učestvuju na tenderima, smatraju korupciju najvećim problemom, dok je na drugom mestu teška naplata potraživanja na koju se žali 20 odsto njih. Uprkos svemu, osim slučaja kada je zbog malverzacija u RB Kolubara uhapšen Radosav Savatijević, nijedan drugi slučaj korupcije u javnim nabavkama nije procesuiran, a nije otklonjen ni problem plaćanja za obavljeni posao.

Ne treba da čude zato upozorenja koja stižu sa svih strana, od brojnih međunarodnih institucija koje apeluju na državu Srbiju da reši probleme, pronađe način da se izbori sa korupcijom u ovoj oblasti jer bi to, u krajnjoj liniji (što je ove godine kao bitno podvukao i Evropski parlament) mogla da bude jedna od glavnih prepreka na našem putu ka EU. To je upravo nedavno apostrofirao i predstavnik delegacije EU u Beogradu Frenk Janmat. „Srbiji je bolje da se fokusira na primenu Strategije o javnim nabavkama koja je usvojen prošle godine. To bi doprinelo jačanju interne revizije, Državne revizorske institucije, veće uloge Komisije za zaštitu prava. Da se ispita smanjenje broja ponuđača po konkursu, kao i da pristup javnim nabavkama bude manje restriktivan“, istakao je Janmat.

Sitnim izmenama zakona, uvođenjem kopije dokumenata umesto originala koji se dostavljaju na uvid država nam, smatra direktor Uprave za javne nabavke Predrag Jovanović, samo zamazuju oči. Suštinski problem povratka poverenja u proces javnih nabavki je nešto na čemu treba da se radi, tvrdi on.

– Ako u proseku imamo tri ponuđača po tenderu, a nekada ih je bilo više od osam, ako je sada 40 odsto zaključenih ugovora posle tendera na kojima je bio samo jedan ponuđač, a pre devet godina taj procenat je bio svega 13 odsto, onda vidite da se sa svim tim izmenama, usvajanjem Zakona, uvođenjem portala zarad više transparentnosti u postupcima – ništa nije postiglo. Kao da sve što je urađeno nema efekta – ističe Jovanović za Biznis.

Zato bi naredna vlada, a to očekuju od nje i javnost ali i domaći i strani stručnjaci, morala da poradi upravo na tome da vrati poverenje u sistem javnih nabavki, da oslobodi ljude straha zbog kog nisu izlazili na tendere, unapred razmišljajući o tome kako nemaju nikakve šanse da prođu jer su namešteni.

TROŠKOVI

Troškovi papirologije koje treba prikupiti za posao koje se tiče osiguranja su među većima, pa tako samo otkup konkursne dokumentacije košta od 15.000 do 20.000 dinara. To je, tvrdi Markovićeva, suprotno Zakonu u kom piše da naručilac može da naplati samo troškove poštarine i kopiranja što nikako ne može toliko da košta. Osim toga tu su i potvrde od kojih neke koštaju i do 1.000 dinara, a naručioci traže i bankarsku garanciju od svakog ponuđača i to od pet do 10 odsto u vrednosti posla. To je suma koju svako ko želi da učestvuje na nekom tenderu mora da ima na bankovnom računu.