Zavirivanje u Pandorinu kutiju GMO

Zanimljivo je zapažanje Ričarda Levontina, profesora genetike na Univerzitetu Harvard, koji konstatuje da se „uvek možemo umešati i izmeniti nešto u određenom ekosistemu, ali nema načina da spoznamo sve sporedne efekte intervencije“. U sličnom maniru britanski profesor Filip Džejms naglašava: „Utisak da je sve sasvim transparentno i bezbedno – naivan je. Mislim da ne shvatamo dimenzije onoga u šta se upuštamo“.

Trgovina GMO počela je 1996, neposredno posle osnivanja Svetske trgovinske organizacije. I mada se u Urugvajskoj rundi pregovora (vođeni od 1986. do 1994) nije direktno razgovaralo o takvim proizvodima, ograničenja uvoza hrane koja bi mogla da ugrozi zdravlje ljudi, životinja ili biljaka, te šteti životnoj sredini, igrala su važnu ulogu u diskusijama. Značajan korak napred učinjen je usvajanjem Sporazuma o sanitarnim i fitosanitarnim merama, imajući u vidu činjenicu da su preciznije definisani uslovi pod kojima države mogu da ograničavaju uvoz, pre svega iz zdravstvenih razloga, dok su Sporazumom o tehničkim barijerama na trgovinu propisani tehnički standardi i pravila, uključujući „etiketiranje“ proizvoda. Najzad, određeni segmenti Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini, koji je uvršten u pravila STO, odnose se i na GMO.

Zaključak koji se nameće posle razmatranja kriterijuma STO jeste da se mora napraviti razlika između uzgajanja GMO useva u određenoj državi i uvoza proizvoda koji se baziraju na takvim usevima. U tom kontekstu, treba istaći da u Opštem sporazumu o tarifama i trgovini ne postoji odredba koja obavezuje članice STO da dozvole kultivaciju GMO useva na sopstvenim teritorijama. U cilju dodatne zaštite zemalja članica, Evropska unija je nedavno usvojila pravila kojim se državama omogućava da zabrane uzgajanje, čak i u slučaju da nadležne institucije EU procene da je određeni GMO proizvod bezbedan. To u praksi znači da ako poljoprivrednici u zemljama koje uvedu zabranu požele da uzgajaju GMO useve moraju da lobiraju kod sopstvene vlade, a ne da se obraćaju Briselu.

Prema važećim zakonima u EU odluku o prometu GMO proizvoda, ili sirovina, donose institucije Unije, a ne države članice. Politika bezbednosti hrane u Uniji bazirana je na principima koje su dužni da poštuju svi akteri u proizvodnji i distribuciji, kako bi sistem zaštite i potrošača i proizvođača valjano funkcionisao. Sve se, međutim, češće mogu čuti spekulacije da bi Brisel mogao da uvede opciju po kojoj će se u odlučivanju čuti i glas pojedinačnih zemalja. Istovremeno, pravila STO nalažu da u slučaju da postoji nedovoljno naučnih dokaza o nekom proizvodu, države mogu da traže dodatne informacije kako bi „objektivno procenile potencijalni rizik“. Sudeći prema dosadašnjem iskustvu, GMO proizvod koji stigne na tržište određene zemlje biva podvrgnut lokalnim propisima. To znači da se od uvoznika može zahtevati da na etiketi detaljno informišu kupce o sastojcima. Ipak, ima i izuzetaka. Primera radi, američki Kongres dozvolio je nedavno da se ignorišu zahtevi potrošača i poništio zakonska rešenja kojima je bilo predviđeno GMO obeležavanje. Odluka kongresmena išla je naruku proizvođačima, poput multinacionalne kompanije Monsanto, koja zapošljava 22.000 ljudi u 61 zemlji i vodeći je svetski proizvođač GMO semena i hemijskih herbicida.

S druge strane, u Rusiji je na snazi zakon o zabrani uzgoja GMO biljaka i životinja, osim za korišćenje u naučnoistraživačkim radovima, a zabrana se odnosi i na semena, koja se dobijaju upotrebom metoda genetskog inženjeringa. Sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Petrošev izjavio je da „zapadne zemlje žele od Ukrajine da naprave poljoprivrednu zemlju za uzgoj GMO“. U EU se trenutno gaji samo jedan soj genetski modifikovanog kukuruza, i to na ograničenom području u Španiji, dok je uzgajanje jedne vrste GMO krompira zabranjeno pre tri godine. Hrvatsko ministarstvo poljoprivrede je nedavno pokrenulo detaljnu inspekcijsku proveru i istragu u vezi sa pojavom GMO semena soje, koje su u Slavoniji ove godine ratari pojačano zasejali zbog ostvarivanja prava na takozvana „zelena plaćanja“. Pošto je utvrđeno da je zasejano seme loše i da sadrži genetski materijal svi poljoprivrednici će morati o sopstvenom trošku da unište usev. U aprilu ove godine Evropska komisija je odobrila uvoz deset novih GMO proizvoda, među kojima su neke vrste kukuruza, uljane repice i pamuka, kao i dve vrste karanfila, koji su uvršteni na listu EU od šezdesetak dozvoljenih GMO proizvoda u ljudskoj ishrani i stočnoj hrani. Kako je saopštio Brisel, ti GMO proizvodi su odobreni jer su se „pokazali kao bezbedni pre uvođenja na evropsko tržište“, a testiranja je sprovela Evropska agencija za bezbednost hrane.

Lobi protiv GMO

Procenjuje se da EU svake godine uveze više od 36 miliona tona GMO sojinog brašna i soje za ishranu stoke. Činjenica je, međutim, da 15 od 28 država članica Unije zahteva uklanjanje genetski modifikovanih organizama sa svoje teritorije. Velika Britanija traži zabranu GMO useva za Škotsku, Vels i Severnu Irsku, a Engleskoj ostavlja mogućnost da sama donese odluku o uzgoju GMO biljaka. Zabranu traže i zemlje sa snažnim ekonomijama, poput Nemačke i Francuske. Na toj listi našle su se i Austrija, Bugarska, Hrvatska, Kipar, Grčka, Mađarska, Italija, Litvanija, Letonija, Holandija i Poljska, dok je Belgija odlučila da Valoniju zadrži bez GMO useva.

Unapred izgubljena bitka

Evropska unija je zabranila uvoz junećeg mesa iz Sjedinjenih Država i Kanade, uz obrazloženje da je u ishrani krava korišćen hormon rasta. Pošto takva odluka nije u skladu sa pravilima STO, EU mora godišnje da isplaćuje 116 miliona dolara SAD i 11 miliona dolara Kanadi, i za sada nema naznaka da će njihov spor uskoro biti rešen. Brisel je, inače, pre šest godina izgubio spor, takođe protiv SAD i Kanade, u vezi sa određenim GMO proizvodima, pa je Unija bila prinuđena da u mnogim segmentima ubrza procedure provere takvih proizvoda.