Za prethodnih 25 godina američka ekonomija iskusila je tri recesije: 1991, 2001. i 2009. godine i po svemu sudeći suočiće se sa novom krizom. Za takvu prognozu potrebno je samo prihvatiti činjenicu da se kapitalizam sada menja u ciklusima kraćim od 10 godina – ističe ekonomista Sakso banke Kristofer Dembik, koji u najnovijoj analizi ukazuje i na reviziju prognoza koje su ukazivale na jačanje svetske ekonomije u 2016.
Sudeći prema procenama eminentnih međunarodnih organizacija, predstoji opadajući rast. Kao argument za tu konstataciju pominje se rast bruto domaćeg proizvoda, naročito u SAD, koji je glavni pokretač globalnog rasta a sada je niži nego što je bio za vreme prethodnih oporavaka (potencijal rasta BDP-a smanjen je u 2015. za dva odsto). Na sporiji oporavak ukazuje i usporavanje rasta međunarodne trgovine. Ilustracije radi, uvoz na globalnom nivou znatno je niži nego u periodu od 1992. do 2008. Prema mišljenju Dembika, iščekivanje nove krize dovelo je do toga da se teorija Velike divergencije vrati u igru.
– Taj model je prizvan 2008. godine, ali nije primenjen zato što je bio zasnovan na iluziji da će Azija, naročito Kina, biti sposobna da preuzme mesto SAD. S druge strane, međutim, jasno je da je ekonomski uticaj Pekinga u usponu: juan je, recimo, četvrta najviše razmenjivana valuta na svetu, ispred japanskog jena, i trebalo bi da zauzme mesto britanske funte u finansijskim transakcijama pre kraja 2016. Osim toga, Strategija novog Puta svile, koja ima za cilj postavljanje ekonomskog mosta između Evrope i Južnog kineskog mora, neverovatan je instrument u obezbeđivanju moći i preuzimanju vodeće uloge u međunarodnom poslovanju. Ipak, zona rastućeg juana još nije u stanju da se takmiči sa hegemonijom velike zone dolara – smatra Dembik i dodaje da će bilo kakvo pogoršanje perspektive američke ekonomije imati dugotrajne posledice na Aziju i sve zemlje u razvoju.
Ovaj stručnjak Sakso banke ne isključuje mogućnost kineskog monetarnog proboja već u prvoj polovini 2016. godine. Očekivanja koja se odnose na nove stimulanse verovatno će porasti narednih meseci kako monetarne politike centralnih banaka u zapadnim zemljama budu sve manje jasne. Dembik procenjuje da bi Kineska centralna banka mogla da smanji svoje kamatne stope i da tako utiče na obavezne rezerve banaka. Inače, a 3,56 biliona američkih dolara deviznih rezervi (na kraju avgusta) Kina i dalje održava visok nivo moći.
– Svi su mislili da je globalna ekonomija na putu ka održivom razvoju, ali sudeći prema kretanjima vodećih pokazatelja, poput stanja proizvodnje u SAD, industrijske proizvodnje i poslovnog raspoloženje u Japanu, ili cena bakra, moglo bi se reći da razloga za strah od globalne recesije, i te kako ima. Zemlje u razvoju su prve na udaru. Brazil je otvorio put, a Turska bi mogla da bude sledeća. Sve veći rizik od recesije treba da stvori dodatni pritisak na centralne banke da nastave sa obezbeđivanjem likvidnosti. Najavu američkih Federalnih rezervi o negativnim kamatnim stopama trebalo bi shvatiti kao očajničku meru sa velikim negativnim posledicama, s obzirom na to da bi kamatne stope ispod nule mogle dodatno da naglase finansijske poremećaje. Takvo ponašanje bi samo potvrdilo da je nemoguće napustiti prilagodljivu monetarnu politiku. Taj strmoglavi juriš će trajati onoliko dugo koliko bude trajao kredibilitet centralnih banaka koji je, uzgred, već narušen, posebno posle neočekivane odluke Narodne banke Švajcarske da odustane od ograničavanja vrednosti franka – komentariše Dembik i naglašava da je pitanje vremena kada će tržišta shvatiti da su granice monetarne politike dostignute.
Uz opasku da su slabosti svetske ekonomije delimično posledica izostanka prave čistke finansijskog sistema 2008, ovaj analitičar tvrdi da kreatori ekonomske politike prave grešku pokušavajući da održe u životu nezdrave ekonomske i finansijske institucije.
– Suština kapitalizma leži u procesu kreativne destrukcije. Ako kompanije pokažu da nisu u stanju da uvedu inovacije kada se suoče sa konkurentima, ili ako preduzmu nesrazmerne finansijske rizike, onda treba da snose posledice. Vlasti su 2008. godine odbile da preuzmu odgovornost za socijalnu cenu rasprostranjenih bankrota. Uprkos njihovoj ulozi „zajmodavca u krajnjoj nuždi“, države nisu mogle da izbegnu masovnu nezaposlenost i rast privatnog i javnog duga koji je za prethodnih sedam godina uvećan 57 biliona dolara. Ono što sada vidimo ne predstavlja izlaz iz krize, naprotiv, na ivici smo nove finansijske katastrofe – upozorava Dembik.
Nerealna očekivanja
– Uz pomirljivu monetarnu politiku, Kina bi mogla da pokrene Kejnzov stimulativni program, oslanjajući se na očekivani plan izdavanja državnih obveznica, što bi moglo da joj donese milijardu juana. Iako je predsednik, Si Đinping pokazuje da nije voljan za uvođenje paketa mera masivnog ekonomskog stimulansa, već je radije za prilagođavanje od slučaja do slučaja, on ipak neće moći još dugo da izbegava tu opciju, naročito ako želi da ispuni makroekonomske ciljeve zemlje. S druge strane, nerealno je očekivati da bi kineski monetarni proboj mogao da spasi globalnu ekonomiju ako razvijene zemlje potonu u krizu – ističe Dembik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
