Čačak, privilegija

P { margin-bottom: 0.21cm; }Raspored na zidu gradske centrale DS na Terazijama nije mi dodelio tu privilegiju. Nimalo slučajno, Čačani su bili i ona snaga koja je odlučivala o 5. oktobru. Doduše, ondašnji mitingaški stil je odavno prevaziđen, nezadovoljstva se sa ulica i trgova prelila u paranoidne socijalne mreže. Ali se sećam da su oni koji su 1996/7. krstarili Srbijom, bez ikakvog iskustva, i obično bez jasne vizije, pokušavali da iz sebe izvuku najbolje, da prenesu optimizam, da zovu na pobedu. Ne verujem da je iko kukumavčio kao Bojan Pajtić, nakon 12 godina vlasti DS-a na svim nivoima, čiji su se neuspesi zasnivali na korupciji, trulim koalicijama, na slabosti liderstva, na izbegavanju potrebe da se govori istina. Da je ponovio bilo koji Vesnin, Zoranov ili Vukov govor (bila je privilegija i biti s njima, „zajedno“), progovorio bi iskrenije, aktuelnije, ubedljivije, snažnije. Kao da su Čačku ili bilo kome od važnosti stupidarije, tipa, da su svi isti, da opozicije nema u medijima dok novinari ipak ne kleče, da je „Vučić zadužio državu više nego Tito, Milošević, Koštunica i Tadić zajedno“. Ako ga Krešo Macan savetuje, neka prekopaju arhive, umela je DS od ovoga bolje, svaki mali pešak bio je bolji. Umeo je i Pajtić bolje. Neka mu i Vučić pomogne. Ako smo očajni zbog svega, makar da nismo očajni zbog opozicije. Neće DS izvući Pajtićeva negativna kampanja u odnosu na Brisel, Zagreb i budućnost pregovora sa EU. Dapače.