Foto: EPA-EFE/ANDREJ CUKICPre 35 godina u Srbiji su održani prvi višestranački izbori nakon pada komunističkog režima Jugoslavije. Danas, tri i po decenije kasnije, postavlja se pitanje kakav je domet demokratskih promena i u kojoj meri se savremeni politički sistem razlikuje od onog sa početka devedesetih.
Naš sagovornik Dušan Vučićević, profesor Fakulteta političkih nauka (FPN), ukazuje da se poređenje ova dva perioda ne može svesti na prostu liniju napretka.
Prema njegovim rečima, iako su se međunarodne okolnosti, partijski sistem i institucionalna struktura značajno promenili, ključne dileme u vezi sa kvalitetom demokratije, slobodom izbora i ravnotežom političke moći ostale su iznenađujuće slične.
Profesor Dušan Vučićević smatra da je, kada je reč o poređenju tog perioda, prirodno uočiti više razlika ako se posmatra raspon od oko 35 godina. Kao jednu od najvažnijih izdvaja međunarodni kontekst u kojem su održani prvi višestranački izbori 1990. godine.
Prema njegovim rečima, ti izbori se odvijaju u trenutku pada komunizma širom Evrope, naročito u istočnoj Evropi, u atmosferi u kojoj je rasprostranjeno uverenje da je „kraj istorije“ nastupio, što je koncept koji popularizuje Frensis Fukujama, i u kojoj izgleda da će većina država krenuti putem demokratizacije.
– U poređenju sa današnjim vremenom to jeste vreme poverenja u to da je demokratija jedina igra u gradu, dok danas imamo krizu demokratije u ne samo novim demokratijama i nedemokratskim režimima, hibridnim režimima, već i u starim metamorfoziranim demokratijama. Imamo jednu vrstu demokratskog nazadovanja i u stvari klima za demokratizaciju na međunarodnom nivou je dosta nepovoljnija nego 1990. godine – poručuje naš sagovornik.
Kao još jednu važnu razliku Vučićević navodi to što 1990. godine ne postoji prethodno iskustvo sa političkim pluralizmom i višepartijskim izborima.
On ukazuje da u tom trenutku deluje jedna dominantna stranka, koja preuzima svu imovinu i veliki deo infrastrukture Saveza komunista, nasuprot velikom broju stranaka koje su tek u nastajanju i koje gotovo da nemaju ni infrastrukturnu ni organizacionu mrežu. Te nove stranke, kako objašnjava, najčešće nastaju u uskim krugovima bivših disidenata i intelektualaca i tek treba da prođu proces političkog i organizacionog razvoja.
– Danas, posle 35 godina, ipak imamo kakav takav partijski sistem sa velikim brojem stranaka koje danas imaju neku vrstu institucionalnog pamćenja i iskustva u izbornim procesima – objašnjava.
Govoreći o sličnostima, Vučićević ocenjuje da one postoje pre svega u činjenici da ni danas, kao ni 1990. godine, izbori nisu u potpunosti slobodni i ravnopravni.
On dodaje da je u oba perioda prisutna jedna dominantna stranka, uz veliki broj drugih stranaka koje formalno učestvuju na izborima, ali bez značajnije podrške među građanima.
Vučićević ističe da je, posle 35 godina, teško posmatrati politički razvoj a da se ne uzmu u obzir ključne prelomne tačke koje su se u međuvremenu dogodile. Kao takve izdvaja izbore 2000. godine, pad Slobodana Miloševića i pobedu Demokratske opozicije Srbije, kao i 2012. godinu, koju vidi kao narednu veliku raskrsnicu i svojevrsni povratak stranaka starog režima na vlast.
Prema njegovoj oceni, izborni proces danas nema znatno viši demokratski kvalitet nego što ga je imao 1990. godine, pa se može reći da je politički sistem na neki način zatvorio krug i da se dileme s kojima se društvo danas suočava u velikoj meri poklapaju s onima iz 1990. godine.
– Dakle, ta nejednakost kad je u pitanju pristup medijima, kad je u pitanju pristup resursima, uključujući i finansijske i ljudske i kad je u pitanju pristup zakonu i institucijama, postoji danas i kao i 1990. godine izborni proces se odvija na jednom neravnom terenu gde se partije vlasti nalazi u ogromnoj prednosti zbog ova tri pristupa u odnosu na partije opozicije – objašnjava.
S druge strane, kada je reč o samim institucijama, Vučićević ocenjuje da je u odnosu na 1990. godinu ipak ostvaren određeni pomak. On ukazuje da danas postoji čitav niz kontrolnih i regulatornih tela koja devedesetih godina nisu postojala, poput zaštitnika građana, poverenika i regulatornog tela za elektronske medije.
Prema njegovim rečima, reč je o sklopu institucija koje prate institucionalni razvoj i u starim, etabliranim demokratijama, ali koje su u domaćem kontekstu zarobljene od strane izvršne vlasti i zbog toga ne funkcionišu u interesu javnosti, što je bio njihov osnovni cilj.
– Dakle, definitivno da je neko 1990. godine zamišljao kako će Srbija izgledati 2025. kad je u pitanju institucionalni i demokratski razvoj, verovatno bi očekivao mnogo više nego što smo dobili – zaklučuje naš sagovornik.
Upoređivanje prvih višestranačkih izbora i današnjeg izbornog procesa pokazuje da je Srbija prošla kroz značajne promene, ali i da su mnogi strukturni problemi ostali nerazrešeni. Pitanje koje se nameće nije da li su institucije izgrađene, već da li su u stanju da funkcionišu nezavisno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
