Nakon uzastopnih višegodišnjih promašaja, demokrate konačno uspevaju da se adekvatno izreklamiraju. Ko god da je založio nekretnine zarad realizacije novog TV spota, nije džabe rizikovao.
Formalno gledano, ova reklama nije inovativna ni u kom smislu.
Više javnih ličnosti obraća se direktno u kameru, odnosno gledaocima. Neke od njih, nažalost, piscu ovih redova uopšte nisu poznate. Nije, međutim, previše bitno da li su u pitanju javne ličnosti ili obični građani. Nekakva podrška eminentnih profesionalaca očigledno da postoji i da pritom deluje neuporedivo iskrenije od one u taboru naprednjaka. Da ne pominjem da demokrate svoju podršku nisu bile prinuđene da tituliraju.
Zaista, međutim, prija svako odsustvo visokoparnosti, prenemaganja i patetisanja. Obraćanja su jasna i kratka. U nekoliko reči bivaju obuhvaćeni gorući problemi države, upravo na način na koji ih doživljava običan narod.
Klip, dakle, započinje lapidarnim opisom situacije. Posle toga, građani se pokušavaju motivisati da preduzmu akciju i da preuzmu stvari u svoje ruke. Kako? Pa, naravno, glasanjem za DS. Zauzvrat, pogađate, „nepravedno oduzete“ plate i penzije biće im vraćene.
Direktno i jednostavno obraćanje, blagi pokret kamere i, ponajviše, izuzetno dobro koncipiran zvučni fon – čine ovaj spot izuzetno efektnim. Krajnji je utisak prilično otrežnjujući. I upravo to „otrežnjenje“ predstavlja najznačajniji kvalitet ove reklame. Ona kao da nas ponovo vraća u stvarnost, poništavajući svakodnevni rijaliti u kome smo, zajedno sa ostatkom države, prinuđeni da učestvujemo.
Drugim rečima, demokrate su, možda intuitivno, konačno uspele da shvate i da kroz konkretan promotivni sadržaj ukažu na osnovnu razliku između njih i naprednjaka. A to je inklinacija ka različitim kulturnim obrascima. Šteta što se na ovoj distinkciji nije insistiralo od početka kampanje. Kao da se pažnja obraća jedino na rezultate istraživačkih anketa, zaboravljajući da potrošači (odnosno glasači) ne percipiraju uvek šta im zaista treba. Velika većina i te kako priželjkuje kulturniji životni okvir, samo što nije u stanju da to na pravi način definiše.
U tom svetlu, krajnje je kontraproduktivno Pajtićevo insistiranje da se ne izvini zbog onog gafa sa Slovacima. Više puta sam, u kriznim PR situacijama, slušao kratkovido rezonovanje: „Ako se izvinimo, znači da smo krivi.“ Otkud to? Zašto se ne bi moglo kazati: „Nije mi bila namera da bilo koga vređam. Tim pre se najiskrenije izvinjavam onima koji moje reči tumače na pogrešan, uvredljiv način.“ To Vam je, otprilike, to. Lepše je sa kulturom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
