INTERVJU Vilijam Montgomeri: NATO bombardovanje Srbije je bila greška

Ipak, Vilijam Montgomeri ostao je u sećanju u Srbiji po svom ambasadorskom angažmanu u Beogradu tokom pada Slobodana Miloševića i ubistva Zorana Đinđića.

O problemima regiona, balkanskim političarima, pogrešnim potezima i njihovim posledicama, problemima s kojima se narodi bivše SFRJ suočavaju u proteklih 30 godina od raspada te države i velikog broja ratnih sukoba na relaciji – Srbija, BiH, Hrvatska, Slovenija, Kosovo… sa Vilijamom Montgomerijem razgovaramo u hotelu Hilton nakon promocije knjige sećanja koju su napisali on i supruga Lin o svojim diplomatskim službovanjima po zemljama regiona.

Šta očekujete od Trampove administracije za Balkan?

– Pa, imao sam velika očekivanja jer je predsednik Tramp pokazao širom sveta da je spreman da zauzme nove stavove i da menja stvari. I nadao sam se da će to učiniti i sada na Balkanu. Još nije, ali u njegovoj administraciji je ostalo više od tri godine. I zaista se nadam da će se zainteresovati, jer sa njegovim stilom – ako vidi da stvari ne funkcionišu kako treba, ne plaši se da ih promeni ako odluči da to uradi.

Mislite li da će pritisnuti Srbiju i Kosovo da primene Vašingtonski sporazum?

– Nemam pojma. Hteo sam vrlo snažno da istaknem da trenutna situacija u Bosni i na Kosovu ne funkcioniše, nije funkcionisala više od 30 godina i zato sistem mora da se promeni. Biće potrebno mnogo vremena, truda i mašte da se to promeni, ali mora da se promeni, i imam velika očekivanja da bi predsednik Tramp mogao biti deo te promene.

Kako vidite situaciju u regionu danas?

– Mislim da situacija sada postaje potencijalno nasilna. Nestabilna. Postoje mnoge situacije, naročito na Kosovu, ali i u Bosni, gde su ljudi veoma ljuti jedni na druge i nasilje bi moglo da izbije, i to je moja poenta i zato mislim da moramo da posvetimo više pažnje tome. Iskreno, Zapad je trenutno vrlo zadovoljan, imaju druge probleme na koje su fokusirani. Imaju ogromne probleme u Francuskoj, Nemačkoj i Sjedinjenim Državama, svuda. I tako da, mislim, do određene mere zanemaruju ovaj region. I mislim da je to greška.

Šta mislite kako će se ta priča u regionu završiti, pošto su već dosta dugo vrlo visoke tenzije Srbije sa Kosovom, Srbije sa BiH, Srbije sa Hrvatskom…?

– Zabrinut sam da će se nastaviti ovako kako je sada, ostavljajući te zemlje, ta mesta, kao zemlje treće klase bez snažnog ekonomskog rasta, bez šanse da zaista napreduju, jer mora da dođe do promene. Dakle, verovatno loš ishod je – nikakva promena, i sve će se nastaviti kao i do sada. Najgori scenario je da bi moglo da izbije nasilje. Na primer, sada imate situaciju u Bosni koja uključuje predsednika Dodika, i to mora da se pažljivo reši kako ne bi dovelo do nasilja.

Poslednjih godina zemlje regiona ne odustaju od glorifikacije, slavljenja ratnih zločinaca Karadžića, Mladića, Slobodana Miloševića, Tuđmana, Izetbegovića… Utisak je da je na delu povratak njihovog nasleđa, prvenstveno u Srbiji i Republici Srpskoj?

– Ne vidim povratak njihove politike u region, tačka. Ne vidim to. Ne vidim. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je osnovan sa specifičnim ciljem da donese više mira, bezbednosti i saradnje u regionu. To im je navedeno kao cilj. I zapravo, u slučaju ovog regiona, mislim da nije uspeo u toj osnovnoj misiji jer je Zoran Đinđić ubijen, delimično, barem delimično, zbog potrebe da sarađuje sa Haškim tribunalom. I mislim da do današnjeg dana mišljenja u ovom regionu u vezi sa ratom ostaju jednako snažna i podeljena kao i ranije. Ali mislim da je visoki predstavnik u Bosni napravio ogromnu grešku kada se suprotstavio Dodiku. Učinio je to uz saradnju bivšeg američkog ambasadora, koji je sada otišao. Ali bila je greška suprotstaviti mu se jer je to samo pogoršalo situaciju. Mogu da kažem da su i drugi visoki predstavnici imali problema sa Dodikom i da im je EU rekla da to ostave na miru, a ovaj visoki predstavnik to nije poslušao i stvorio je izvesnu nestabilnost u regionu.

Znali ste jako dobro Zorana Đinđića i sarađivali ste s njim kao ambasador SAD. Kako ga pamtite?

– Imam mnogo uspomena na njega. Mogu da kažem, na primer, da smo sarađivali. Ponekad sam morao da izvršim pritisak na njega i njegovu vladu. Na primer, oko saradnje sa Hagom, zamolio me je da mu dam dve godine ili tako nešto pre nego što bude morao da se bavi tim pitanjem. Nije bilo u mojoj moći da to učinim. Zapravo, rekao bih da su Sjedinjene Države i naša spoljnopolitička administracija imali veoma iskrivljenu sliku o Srbiji i događajima iz oktobra 2000. Verovali su da se tada desilo da je srpski narod odbacio sve Miloševićeve spoljnopolitičke poteze, sve njegove aktivnosti u Bosni i Hrvatskoj, odbacio ratne zločince itd. I tako su verovali da će, kada nova vlada dođe, krenuti potpuno drugačijim putem. I zaista su očekivali da će ratni zločinci brzo biti izručeni itd. I nisu razumeli da su, barem po mom mišljenju, Srbi bili veoma nezadovoljni zbog deset godina ekonomskih problema izazvanih sankcijama, i da su se okrenuli Zapadu zbog ekonomske podrške, i to je bio jedan od glavnih razloga nezadovoljstva. I to nije imalo veze sa situacijom koja je uključivala Hag. I mislim da bi i danas, ako biste sproveli anketu javnog mnjenja, verovatno mnogi Srbi i dalje smatrali Mladića herojem.

Aleksandar Vučić je u to vreme bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja. Koliko se on promenio u odnosu na tada i ima li razlike u retorici i politici koju je zastupao?

– Da. Pa, mislim da je on veoma pametan čovek. Jedan od najpametnijih koje poznajem. I mislim da je posmatrao situaciju, želeo je bolje odnose sa Zapadom radi ekonomskog rasta, između ostalog, i zato je napravio određene promene u svojoj politici da bi to postigao.

Kako vidite NATO bombardovanje Srbije 1999. godine i mislite li da je bila neophodna?

– Mislim da je do nje došlo zato što je Zapad, a posebno Medlin Olbrajt, naša državna sekretarka, mrzela Miloševića i krivila ga za probleme u Bosni i Hrvatskoj. I mogu da vam kažem, deset godina, od 1990. do 2000. ili tako nešto, brinuli smo o Kosovu. Zašto? Dok se borba odvijala u Hrvatskoj i Bosni, mi smo brinuli o Kosovu. I to me izluđivalo jer sam želeo da provodimo više vremena i pažnje na borbe koje su se tada odvijale. Ali smo brinuli jer, ako pogledate Bosnu i Hrvatsku, to nasilje je bilo ograničeno na ta mesta. Ali na Kosovu ste imali sve vrste aktera izvan bivše Jugoslavije. Imali ste Bugarsku, Grčku, Makedoniju, Albaniju – svi su imali interes na Kosovu. I šanse da se rat na Kosovu proširi na te druge oblasti bile su zaista velike. Potrošili smo ogromnu količinu vremena na to pitanje. Imali smo ogroman broj poseta ovde. Holbruk, drugi su dolazili, razgovarali sa Miloševićem itd. Uspostavili smo mirovne snage na Kosovu itd., koje zapravo nisu bile veoma efikasne. Ali sve to je dovelo do odluke da se bombarduje Beograd. Pa, onda i Kosovo. I način na koji je to urađeno, žao mi je da kažem, jeste da je bio održan sastanak u Rambujeu. Konferencija je uključivala lidere Oslobodilačke vojske Kosova i Srbe. I nakon nekoliko dana ili više, pojavio se dokument koji je potpisala Oslobodilačka vojska Kosova, a Srbija je odbila da ga potpiše. Henri Kisindžer je direktno rekao da nijedna vlada na svetu ne bi potpisala taj dokument jer je pozivao da se dozvoli nečemu kao 60.000 vojnika da prolaze kroz celu Srbiju, uključujući Kosovo. I Kisindžer i drugi su rekli da to niko ne bi potpisao.

Dakle, niko nije potpisao. I sledećeg dana bombardovanje je počelo. I mislili smo da će bombardovanje trajati dan ili dva. I onda će se Milošević urazumiti i reći: „U redu, uradićemo to.“ Milošević je mislio: bombardovaće dan ili dva, a onda će stati i urazumiti se. Obe strane su pogrešno procenile. Obe strane su bile u krivu. I NATO je bio u toj poziciji gde smo morali da radimo kao ludi da bismo naterali NATO da se složi sa bombardovanjem. Nije bilo lako. Grčka je bila potpuno protiv toga. Neke druge zemlje su takođe bile potpuno protiv. Ali smo to konačno progurali. A onda je problem postao, iskreno, to što nismo mogli da zaustavimo bombardovanje. Jer da smo ga zaustavili, zemlje NATO-a se nikada ne bi ponovo složile da ga započnu. Ova glupa kampanja za koju smo mislili da će trajati dva dana, nastavila se. I svakog dana morali smo da pronalazimo nove ciljeve, što je, nažalost, uključilo i kinesku ambasadu. Jer da smo zaustavili bombardovanje, nikada ga ne bismo mogli ponovo pokrenuti. I tada smo donosili neke užasne odluke. Mislim da je odluka, na primer, da se bombarduje RTS, bila užasna. Mislim, najavili smo to. Znali su da ćemo to uraditi, ali bila je to loša odluka. Ali, u svakom slučaju, zato smo nastavili bombardovanje. I mislim da je cela stvar, iskreno, bila greška.

NATO bombardovanje je potpuno uništilo ugled zapadnih zemalja u Srbiji. Može li se to popraviti?

– Pa, ako smem da kažem, Lin i ja smo svakako dali sve od sebe dok smo bili ovde od 2000. do 2004. da poboljšamo naše odnose. I mislim da smo bili prilično uspešni u tome. To ne briše sećanja na ono što se dogodilo, ali se nadam da nas je stavilo na bolji put.