Može li doći do smene režima bez političke artikulacije studentskih protesta?

Vaninstitucionalna borba u vidu protesta i studentskih blokada protiv režima Aleksandra Vučića, koja je započela nakon pada nadstrešnice u novembru, pokazala se kao izuzetno produktivna.

Zahvaljujući neumornim studentima koji već tri meseca blokiraju fakultete širom Srbije i predvode proteste, makar formalno-pravno, pala je vlada Miloša Vučevića, a prethodio joj je niz ostavki drugih javnih funkcionera, poput ministra Gorana Vesića i Tomislava Momirovića.

Međutim, glavno pitanje koje otvara izjava profesora Medenice jeste da li se ova borba može voditi isključivo van institucija, bez političke artikulacije i opozicije, te da li može neposredno dovesti do smene aktuelnog režima.

Studenti su vrlo jasni u svom stavu – ne žele da budu dovedeni u vezu ni sa jednom političkom organizacijom, bilo opozicionom ili ne. Na protestu u Novom Sadu pre nekoliko nedelja, studenti su praktično oterali potpredsednicu Stranke slobode i pravde, Mariniku Tepić, a odsustvo opozicije u protestnim akcijama više je nego primetno.

Iako studentski zahtevi mogu da prouzrokuju realne političke posledice, oni pre svega insistiraju na funkcionisanju institucija i ne podrazumevaju nužno smenu aktuelnog režima.

Politička artikulacija zahteva, koju u svojoj izjavi pominje profesor Medenica, kao način smene vlasti, viđenje je sa kojim se slažu i naši sagovornici.

Aleksandar Ivković, istraživač Centra za savremene politike, ocenjuje da, iako je moguće zamisliti dva scenarija u kojima bi protesti neposredno doveli do pada režima, nijedan od njih trenutno nije verovatan.

– Prvi scenario podrazumeva eskalaciju nasilja od strane vlasti prema demonstrantima, čime bi režim izgubio legitimitet. Međutim, mislim da nismo blizu takvog razvoja situacije, što je, naravno, dobra stvar – navodi naš sagovornik.

Drugi potencijalni scenario, kako objašnjava, bio bi onaj u kojem bi protesti izazvali unutrašnje podele unutar režima, pri čemu bi pojedini akteri prelazili na drugu stranu.

– Za sada ne vidimo mnogo naznaka da bi to moglo biti verovatno – dodaje on.

Stoga, Ivković zaključuje da protesti sami po sebi neće dovesti do pada vlasti, pre svega zato što to nije njihov eksplicitni zahtev. – Oni ne traže da predsednik Aleksandar Vučić podnese ostavku i povuče se iz politike. Naravno, većina učesnika verovatno priželjkuje takav ishod, ali mislim da bi insistiranje na tome kao zvaničnom zahtevu zapravo doprinelo slabljenju i gašenju protesta, a ne njihovom jačanju – objašnjava.

On dodaje da upravo široka podrška dolazi iz činjenice da studenti žele da menjaju sistem u celini, a ne da se direktno bave pitanjem ko će biti na vlasti. – Ako bi se spustili na taj nivo, izgubili bi deo podrške. Zato protesti ne mogu da dovedu do smene vlasti sami po sebi. Oni to mogu učiniti posredno, ako promene javno mnjenje do te mere da potreba za političkim promenama postane dominantna. To podrazumeva borbu protiv korupcije, veću transparentnost rada institucija i njihovo efikasno funkcionisanje, što su sve suštinski zahtevi studenata – ističe Ivković.

Ukoliko takav sentiment u društvu postane preovlađujući, prema rečima našeg sagovornika, moguće je da će ga neki politički akter artikulisati na budućim izborima. – Da li će to biti aktuelna opozicija ili neki novi politički subjekti, teško je reći. Smatram da je malo verovatno da samo sadašnja parlamentarna opozicija uspe da kanališe taj sentiment ukoliko on postane dovoljno dominantan da dovede do političkih promena. Ipak, to bi bio jedan od zamislivih načina na koji bi studentski protesti mogli uticati na promenu vlasti – kaže.

Takođe, on ističe da ostaje otvoreno pitanje ko bi mogao da politički artikuliše ove zahteve. – Da li bi to bio neki akter iz redova studenata, nova politička organizacija nastala posle blokada ili neka neformalna studentska grupa koja ne bi učestvovala na izborima, ali bi imala uticaj na javno mnjenje, sve su to mogućnosti. Ključno je da se nakon protesta jasno politički artikulišu zahtevi za promenama u društvu, jer bi to, u krajnjoj liniji, moglo dovesti do promene vlasti – zaključuje Ivković.

Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli, ocenjuje da su studentski protesti, bez sumnje, u protekla dva meseca značajno promenili političku scenu u Srbiji i ozbiljno uzdrmali vlast.

– Međutim, ne smemo zaboraviti da ovde nije reč samo o studentskom protestu, već o širem narodnom pokretu otpora, gde studenti predstavljaju najorganizovaniji i najoperativniji deo – ističe naš sagovornik.

On navodi da su organizovanost, energija i kreativnost studenata izazvali masovno oduševljenje i solidarnost, ali i doveli vlast u nezavidnu poziciju. Ipak, smatra da studentsko insistiranje na distanciranju od politike nije dobro. – Njihovi zahtevi su politički par ekselans, i mislim da nije dobro što se u tolikoj meri ograđuju od politike. To je možda taktički i psihološki razumljivo, ali dugoročno može biti problematično – upozorava Vukadinović.

Takođe, izražava neslaganje sa tendencijom da se ovaj pokret redukuje isključivo na studentski protest, ali i sa pokušajima da se studenti predstave kao nova „avangarda proletarijata“. Prema njegovim rečima, značajnu ulogu u protestima odigrali su i prosvetni radnici.

– Njihova hrabrost da se odupru i pretnjama i ponudama vlasti održala je plamen protesta u trenucima kada je pretilo njegovo gašenje – naglašava Vukadinović.

Dodaje da se polako bude i druge društvene grupe i profesije, pri čemu studenti mogu igrati važnu ulogu u davanju novih podsticaja. – Ali pre svega kao moralni autoritet, a ne kao neka nova revolucionarna avangarda – precizira on.

Zaključuje da podele na „dobre i apolitične studente“ s jedne strane, i „pasivne građane“ ili „zlu opoziciju“ s druge strane, samo idu na ruku režimu. – Takva retorika stvara pukotine koje vlast može iskoristiti, direktno ili indirektno – zaključuje Vukadinović.