Mrzeti Vučića

Političke strasti u neurednom, neuređenom političkom sistemu, u neuspešnom i nesrećnom društvu, sputavaju lidere u potrebi, i obavezi, da podstiču javno mnenje u smislu razumevanja i podrške onim odlukama koje su u suprotnosti sa ustaljenim navikama, tradicionalnim stegama, stvarnom ili izmišljenom prošlošću, zabludama i primitivizmom. Mržnja je ogromna politička snaga. Čitav jedan neformalni, nevidljiv, dobro organizovan sektor u državi, nereformisanim službama, među inteligencijom i u akademijama, u crkvi i parapolitici, isključivo je posvećen proizvodnji mržnje. Prema jugoslovenskim narodima, mešovitom brakovima i manjinama, liberalno-demokratskom koncenzusu, Evropi, Americi, kapitalizmu, poslovnoj etici. Vučić je najnoviji od malog broja političkih lidera koji su se distancirali od tradicionalne mrziteljske politike i posegli za univerzalnim dobrima evropske kulture. Prethodile su slične kampanje mržnje protiv Vuka Draškovića, Ivana Đurića, Zorana Đinđića. U istu vreću „izdajnika“, „volova s Pala“, „kriminalaca“, „ludaka“, svrstavala ih je, ili ih delegitimizirala, neprincipijelna koalicija koljača i „legalista“, građanističkih i šovinističkih mračnjaka. „Zoran Đinđić je po Goranu Markoviću i drugarima iz Pečanika bio totalitarni autokrata okružen kriminalcima. Jel vam ta žvaka deluje poznato,“ podsetio je na tvitu Nebojša Krstić. Ako sam se i ja vezivao za takve, najgore, i politički i emotivno, da li su Ivan Đurić 1990, ili Zoran Đinđić od 1994, delegitimizirali sebe same gledajući u budućnost dalje od svih? Da li je sporan onaj javni interes koji su zastupali najbolji među nama, dok su Đurić i Đinđić bili i najlepši? I da li mi preti večno čaršijsko prokletstvo ako izustim da je i Vučić, nakon svega, možda i on, na dobrom putu, i mi svi s njim zajedno? A i briga me nešto…