Ne znam da li su sva preterivanja opasna, ali sam prilično siguran da preterivanje u izbornoj kampanji retko donosi dobro preterivačima. Valja posumnjati u onu kampanjersku izreku: „ponavljanje je majka persuazije“. Preterivanje u ponavljanju može da proizvede posledice suprotne nameravanim (manimo se Gebelsa, on je čovek prve polovine prošlog veka). Nije svaka sredina zlatna, da jeste mnogi bi se (preko noći) obogatili. Niti su prosečne vrednosti dostojni cilj za mnoge, pogotovo za one iznad proseka, za one ispod, možda i jeste. Proseci su dobro oruđe za istraživače, sociologe, politikologe, statističare. No, ne i onda kada se pretera u zanemarivanju ekstrema. Znate onu čuvenu dosetku: neko jede kupus, neko jede meso, u proseku svi jedu sarmu.
P { margin-bottom: 0.21cm; }
A svakako ne treba zaboraviti Žaka Segelu, velemajstora svih kampanjerosa, koji na prvo mesto stavlja socijalnu etiku i građansku dimenziju kolektivne utilitarnosti.
Dva preterivanja u predizbornim kampanjama posebno bodu oči, preterivanje u obećanjima i preterivanje u ruženju drugih partija i perioda vladavine drugih. Ne znam da li čovek može da ogugla na ta preterivanja. Ja sam nekako na njih navikao slušajući i gledajući to još od 1990. Stoga ih danas gledam kao deo folklora predizborne kampanje. Ono na ša ne mogu da naviknem i da gledam kao jedan od načina razbacivanja para jesu reklame svake vrste koje se do besvesti ponavljaju svugde i na svakom mestu. Pogotovo ove predizborne reklame zvane spotovima. Ne znam da li ima nekog ko to voli. Uveren sam da i pristalicama date stranke to dosadi i da to ima kontraefekte. Nisam siguran da pozitivno utiče ni na zadržavanje svojih pristalica, a kamoli na motivisanje drugih da se priklone reklamiranoj stranci. U stvari siguran sam da efekti takve reklame ostaju ispod nivoa troškova za izradu i emitovanje spotova. Ako se to uopšte plaća. Možda to rade volonteri, možda je TV vreme gratis. U biti, korisnije bi bilo da se naši kampanjerosi prisete one narodne „Sviraj, sviraj, pa za pojas zadeni“.
Beskrajno je ruženje drugih izbornih takmaca. Posebno komično deluje kad primetite kako vodeća stranka neke papazjanija-koalicije pljuje po ideološkom konceptu stranke koja je u koaliciji pravo sa tom vodećom strankom. Ne mislim pri tom na ono šta pristalice jedne stranke misle o drugoj stranci i kako je ruže (kao pre neki dan kad SPS-publika naruži Vučića), već na interakciju partijskih rukovodilaca i njihovo međusobno ruženje. Naličje ruženja drugih je hvaljenje svoje stranke i svog lidera. Ne zna se šta je neukusnije. Sve je to u stilu onoga što juče napisa vrli sociolog Milinko Bujišić, jedan od četiri asa Izborne groznice, koji se povremeno identifikuje s jednom partijom (da joj ime ne pominjem). Sve stranke su iste „Čim se one toliko bore za vlast, čim ne biraju sredstva da se domognu vlasti, sa njima nešto nije uredu. Osim naše, nijedna stranka se ne bori da narodu bude dobro, već samo da dobro bude njima kad se domognu vlasti“.
Jedini razlog izborne apstinencije koji razumem i donekle opravdavam jeste onaj koji navode neki građani koji neće na izbore jer im je muka od partija sa njihovim suludim obećanjima i jer su naterani da se stide zbog opšte međupartijske pljuvačine. Razumem stav ovih kampanjom zgađenih građana kad kažu „Ja sa ovima koji su takvi neću da imam nikakvog posla, mene je sramota zbog njih, stidim se.“ Razumem i Vučića i slažem se sa njegovim iskazom, pre nekog prepodneva na nekom od Pinkova, kako ga je sramota… „Sramota me je kakve sve gluposti slušam u ovoj kampanji i kad čujem šta sve pričaju oni koji bi da se na svaki način dočepaju vlasti.“ Pritom, valjalo bi da sa visine iskazanog stava dobro pogleda sopstvenu kampanju i da je izmeri aršinom koji meri „dočepavanje vlasti“.
Dešavalo se da stranka koja se „preigra“ izgubi izbore, mada se to ovoga puta naprednjacima neće desiti!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
